Trećesmenaš u dupe

Bio Trećesmenaš, visok i lep, baršunaste kose i čvrste riđe brade. Njegovo držanje je podsećalo na lesku, ili jablan. Uspravan i nasmejan, bio je ljubimac ženskoga sveta, a zbog svog britkog uma i jetkog humora bejaše poštovan i među muškarcima. Radio je u flotaciji poznate pekare „Kruh“ na poslovima rafinacije. Zbog svoje prirodne nadarenosti lako je napredovao u poslu i ubzo je postao rukovodilac odseka. Imao je samo jednu nezgodnu manu – voleo je da šamara majmuna na poslu.
Svetu bi čudno u početku, pogledi bi padali na pod kad god bi Trećesmenaš prolazio, govorkalo se svašta po kancelarijama, ali svet ko svet vrlo brzo zaboravi svoje osude, privoleše majmuna ko svoga, pa ga čak i oni počeše šamarati.
– De si majmune – priđe mu kuvarica Juca, te mu svojom teškom rukom lupi šamarčinu dostojnu Tajsona. Majmun se zatetura, odbije od zida pa se nasmeja.
– Juco je si završila sa majmunom? Daj ga meni – dozva iz prve kancelarije Prokić. Majmun sav srećan potrča ka kancelariji, međutim saseče ga Juca radujući njegov drugi obraz.
– De si pošo, imam još posla za tebe. Znaš, muž mi je nešto bolestan, leži ima već nedelju dana, ne obraća pažnju na mene. Idi do dućana, kupi mi nešto lepo, obraduj me brate malo.
Ode majmun drage volje. U dućanu beše mnoštvo lepe robe: bila je tu mala pečena ševa – suviše prosto misli majmun, bila je i bombonjera – suviše očigledno, kao i kutija puna olovnih vojnika – suviše teško, neće moći da ponese. Pokušava majmun tako da se odluči, ne može da se odluči, pokušava on tako pokušava, i na kraju se odluči. Za oko mu zapa mali žele zeka, sa leptir mašnom i sa cvikerima, sofisticiran i otmen, pravi džentlmen. I uze tako majmu žele zeku i odnese Juci.
– Jao divan je – obradova se Juca – vidi ga kako je divan.
Svi prekinuše sa poslom ne bi li se za trenutak divili žele zeki. Majmun se oseti zapostavljeno, niko da ga pogleda, niko šamar da mu udari. Zavist pokulja iz njegovog malog majmunskog srca, te skoči besno na zeku i odgrize mu jedno uvo, pola leve ruke i desnu nogu do ispod kolena.
– Skaradno! Strašno! Užasno! – rezignirano će ljudi, te uhvate majmuna, stave ga u bakarni pleh i zakopaju podno Goča.
Milena previ zecu ruku, Rade mu napravi novu nogu od čokalade, a umesto glave mu staviše medeno srce, malo iskrzano po obodima. Medenog srca se odrekao Matijašević, tako da svoju jutarnju kafu popi sa malo više šećera no obično. Matijašević zapali cigaretu, povuče dim i velika misao se rodi u njegovoj glavi: Pored žele zeke, mogao bi sindikat da skupi sredstva, pa i radnici će priložiti štogod, može se kupiti i lutka na naduvavanje – da zeka ima gde da umoči svoj medenjak. To i uradiše. Stari domar Petar je priložio i svoj iznošen kaput. Lutku napumpaše, nazvaše je Leontina, našminkaše i kao namestiše da se zeka sam s njom nađe u zasebnoj prostoriji, napraviše dovoljan broj rupa u zidovima i stadoše da gledaju šta će biti. I ne bi ništa. Leontina nije laka lutka, a zeka veliko srce ima a mozga malo, nije to Leontinin nivo. Razočaran, zeka istrča napolje i baci se Matijaševiću u usta. Ne stiže Matijašević ništa da učini jer se zeka već sav rastopi. Žao svima, žao i Matijaševiću, ali i slatko Matijaševiću. U znak odmazde upisaše Leontinu u najstroži ženski licej da uči školu. Uči tako Leontina, uči, ali ne može da nauči, i na kraju nauči. Završi ona licej sa sve samim peticema, dika prava celog kolektiva. Zaposle je oni, stave na Matijaševićevo mesto koji je u međuvremenu umro od šećerne bolesti. Neprijatno Leontini što sedi na stolici mrtvog čoveka pa odluči da traži novu.
– Treba mi nova stolica – reče Leontina.
Pogrešno je razumeše radnici – misle nije zadovoljna svojim licem pa želi novih sto. Pa odluče oni tako da dovedu Praščevića, palstičnog hirurga da je operiše. Obzirom da je kao i Leontina sav bio plastičan brzo se sprijateljiše.
– Moja žena neće da stavi silikonske sise – ispoveda se Praščević.
– Što preko noći, dok spava ne izvršiš operaciju – brine se Leontina.
– Pati od insomnije, ona je tako meni iz noći u noć nabacila svu ovu plastiku, jer i ona je hirurg. Vidi promenila mi pol, izbrijanu pičku mi metnula, grudi petica, jagodice ko u Majkl Džeksona.
Priča Praščević svoje muke, ni ne uviđa da tako Leontinu u setu baca. Leontina ne mogaše da izdrži sve ovo pa briznu u histeričan plač.
– Svi su plastični, a ja hoću mesa malo, meso ,meso!! – viče Leontina, besna istrči napolje, trči kroz ceo kolektiv. – Meso, meso, oću meso – viče ona tako.
Onda uze viljušku te ubode starog domara Petra koji je bez kaputa bio laka meta, međutim star, mršav, kost i koža, te se Leontini zaustavi  kost u grlu. Poče ona da se guši, umire jadna. Međutim dotrča Praščević, izvadi hirurških zahvatom kost, iščupa svoje jadno srce, jedino što nije bilo plastično kod njega i gurne ga Leontini u usta. Leontina po prvi put osetivši draž prirode, razdragano poče da skakuće, otrča na Kopaonik, sagradi sebi malu kolibicu i stade da živi zdravo ko naši stari.
Praščevića tuga mori, zadirkuju ga saradnici za njegovu ljubav.
– Može se i bez srca voleti – odgovara im Praščević marljivo nastavljajući svoj rad.


About this entry