Kiselo dete u dupe

Bilo jedno dete i imalo loptu. Trčalo ono tako za loptom, ali se jako brzo oznojilo, mada je ipak stiglo loptu. Dete osim lopte nije imalo ništa, ni mamu, ni tatu, ni kuću, ni psa, ni tuš kabinu, pa nije moglo da se istušira nakon napornog trčanja pa se jako brzo ukiselilo. Tako su to dete nazvali “ kiselo dete“. I ide tako kiselo dete ulicom, sretne neke ljude a ovi ga pitaju:
– Kiselo dete, hoćeš li sladoled?
I stvarno, kiselo dete je htelo sladoled, ali su ga to ljudi u stvari samo zafrkavali, te umesto da dobije sladoled, kiselo dete dobi batine. Malo potom, kiselo dete dobi lepru. I kako je velikodušno odluči ono da je podeli sa drugima. I ide ono tako i deli lepru a ljudi kažu “ Hvala“.
Sve tako dok jednog dana kiselo dete ne dođe do žene komandos. Kiselo dete sa taličnim osmehom pruži lepru ženi komandos svojim malenim dlanovima.
– Ne hvala neću lepru – odvrati žena komandos zlovoljno. Kiselo dete se zaplaka, plače tako kiselo dete, plače, međutim žena komandos kao kamen mesto srca da ima, ne obazire se na plač nesretnog deteta već radi trbušnjake. Kiselo dete se oseti zapostavljeno pa udri u nesnosnu jeku, a žena komandos uze da trči pored njega sa punom ratnom opremom. Optrča poligon žena komandos 14 puta, vrati se a kiselo dete se i dalje dernja. Sede žena komandos na kamen da se odmori, zapali cigaru pa sa setnim pogledom dohvata daljinu. Stiša plač kiselo dete pa pita:
– A što si ti tako tužna?
– Draganino levo jaje je u očajnom stanju – kroz dim odgovara žena.
– Evo daj joj lepru to će joj pomoći.
– Ma ima lepru i kamen u bubregu i jaku želudačnu kiselinu, ja sam tu nemoćna, prosto ne znam šta da joj poklonim za rođendan, a rođendan joj je već sutra.
– Pa obzirom da – kako sama kažeš – ima sve, u materijalnoj sferi je nemoguće naći odgovarajući poklon. Zašto ne pokušaš da joj pružiš kakvu romantičnu emociju kako bi je razgalila?
– Ma ima ona i to – nervozno će žena komandos.
– Pa dobro, ne znam onda – reče kiselo dete i ode u Paraćin, jer tamo još nije delilo gubu. I deli ono tako gubi deli, ne može da podeli, i na kraju podeli. Nema više gubu. Svi sad imaju gubu, samo kiselo dete nema. I opet mu se smeju.
– Ha, ha, smejemo se kiselom detetu jer ono nema gubu – uglas će ljudi, a ono stvarno kiselo dete nema gubu, ma ni malo. I opet je tužno kiselo dete, ali onda ono dobi elefantijazis na piši. I trči ono tako oduševljeno, porasla mu piša, pa udara njome zle ljude koji padaju mrtvi. A onda se pojavi sveti Sava pa kaže:
– Kiselo dete, zlo je to što činiš, obiće ti se o glavu – ali umesto kiselom detetu, obije se piša kiselog deteta svetom Savi o glavu i ovaj isto tako pade mrtav. Trči kiselo dete, trči, nema kraja njegovoj sreći.
U utorak dođe kraj sreći kiselom detetu, elefantijazis mu sa piše postepeno pređe na pupak. Beše to enormno veliki pupak, koji su nastrani Paraćinci gledali oblizivajući jedan drugog, što su uostalom i ranije radili tako da se možda nisu baš zbog pupka oblizivali. Elem, kiselo dete iskomponova pesmu o svom tragičnom životu i uze prvu nagradu na sunčanim skalama.
U sredu srete se opet kiselo dete sa tužnom ženom komandos koja ne beše više tužna.
– Ko si ti? – upita kiselo dete ne mogavši da je prepozna.
– Hu ha žena komandos – odgovori žena komandos.
– Pa nešto si mi vesela.
– Da, Dragani je sutra rođendan a ja znam šta ću da joj poklonim.
– To je divno – reče kiselo dete gledajući u zemlju.
– Jeste, baš je divno, moraš da vidiš poklon.
– Ne mogu sad, žurim.
– Baš šteta, svideo bi ti se, bila sam na vrhuncu inspiracije praveći ga.
– Žao mi je, drugi put.
– Zdravo kiselo dete, nadam se da ćemo se uskoro videti.
– Zdravo.
I ide tako kiselo dete i ima elefantijazis na pupku, koji uskora sa pupka pređe na glavu, pa je onda imalo veliku glavu što ga je učinilo najpametnijim kiselim detetom koje je sa lakoćom rešavalo najsloženije matematičke operacije, pa ni Šredingerova jednačina ne beše neki problem za njega. Čak je kiselo dete otkrilo i da Šredinger uopšte nije bio u pravu i da u čitavoj toj jednačini ne treba da se koriste izvodi i za to otkriće dobi Nobelovu nagradu za fiziku koju je odmah spiskalo za „žitan“ cigarete, jer kao što ranije nismo naveli, kiselo dete je bilo strastveni pušač „žitan“ cigareta. Ubrzo kiselo dete dobi rak pluća od silnog pušenja i ne mogavši da izdrži ponovo krenu svetom da svoju bolest deli sa drugima.
Međutim zađe kiselo dete među četiri zida. Tu beše mirno, te kiseljak reši da se odmori. Probudilo se orno za filozofski rad, doručkova i poče da razmišlja: „Sve promene koje su se događale mom telu, ja sam svesno činilo, kako su promene uticale i na šire društvene slojeve mogu zaključiti da sam svesno i u njih ušlo: Paraćince pobih zbog loše ekonomije, unesoh kvalitet u domaću muziku i ispravih naučnu zabludu. Iako mi to nije bio plan snaga uma je promenama na mom telu diktirala ponašanje istog, tako da je verovatno trenutno sve kako ja hoću. Zašto onda razmišljam ako sam zadovoljno? Znam, trebam krv koja je glavni pokretač svih anomalija izolovati iz svog organizma, reći joj da ide recimo u ono ćoše tamo i odmoriti se još malo“
Zaseče kiselo dete sebi vene i krv pojuri, međutim krv ne ode u predviđeno joj ćoše već se ravnomerno rasu svud po podu.
„Kako to da krv kada je van mog organizma ne mogu da kontrolišem?“
„Kako to da snagom volje tu krv u organizam ne mogu da vratim?“
„Zašto se osećam ovako slabo?“
„Kako to da bez krvi ne mogu da kontrolišem ekstremitete?“
„Da li u centru za transfuziju krvi mogu da mi pomognu?“
„Kako to da sam ovako slabo? Zašto mi moć rasuđivanja slabi?“
Stručnjaci smatraju da su to bile zadnje misli kiselog deteta. Umrlo je sa osmehom u rukama.
Ali stručnjaci nisu znali da je kiselo dete imalo jedno dva prijatelja: Goyu i Le Ju, koji su se dali na posao oživljavanja tj. stručno reanimacije. Pokušavaju tako Goya i Le Ja da ožive kiselo dete, ne mogu da ga ožive. Pokušavaju oni tako, pokušavaju, i na kraju ga ožive.
– Ja živim – kaže kiselo dete.
– To je tačno – Kažu Goya i Le Ja.
– Ko ste vi? -pita kiselo dete.
– Mi smo Goya i Le Ja – Metasinkristi – kažu Goya i Le Ja.
– A što ste me oživeli? – pita kiselo dete
– Pa simpatičan si nam mali, hajde vodimo te na hali gali.
I odu tako Goya i Le Ja – Metasinkristi na hali gali zajedno sa kiselim detetom koje nikad ranije nije bilo tu. I tamo sretnu Zorana Miladinovića pa kažu kiselom detetu:
– Kiselo dete, ti znaš da nemaš ni mamu, ni tatu, ni kuću, ni kuče, baš ništa na ovom svetu osim lopte koju si ostavio negde?
– Da – odgovori kiselo dete.
– Sve je to tačno osim onoga da nemaš oca. Ti imaš oca i to je Zoran Miladinović. Idi sad kod njega. – I ode kiselo dete kod Zorana Miladinovića.


About this entry