Pismo 8

Draga Ivana,
nadam se da si primetila kako se u mojim radovima redovno pojavljuju biciklisti. U stvari, samo se u jednom mom delu pojavljuju biciklisti tačnije samo jedan biciklista, ali sam ih nameravao ubaciti u sve radove jer biciklisti su ponos našeg naroda, biciklisti su ona naša suza koja zaigra u oku pri gledanju u daljinu. Ne kaže se badava da se ta suza kotrlja niz obraze, kotrlja se ona podstaknuta silom mišićavih nogu na površinu pedale. Primetila si takođe mnogo češće i moje mišićave noge. Zbog te popudadrnosti primoran sam da napišem jedinstveni pseudo-elegični esej:

Biciklizam u radovima Gorana Stojanovića

Nikada nam na jeziku ne zaigraju adekvatno-prave reči u određenom trenutku, prave reči se pojavljuju kasnije kada ozareni njihovom genijalnošću možemo jedino da konstatujemo ¨Trebao sam to da kažem¨. Ali, kada je reč o biciklistima svaka reč je prava, svaki citat se perfektno uklapa, svaka misao zajedno sa biciklom strmoglavo juri po nizbrdici, svaka teška reč pravovremeno izbegava bankine morala – biciklizam to je misaoni hedonizam.
Goran Stojanović, pisac panonskih pastorala, svoje smele teze lako unosi u koren društva do-s-l-o-v-c-e poštujući staru biciklističku devizu: Smanji brzinu pri ulasku u krivinu. Kritičarima lako objašnjava u kom pravcu ide njegov slobodan stih, samo pokazivajući rukom, tamo braćo, tamo. U stvari najbolje je da sve primere damo iz samog života velikog biciklo-avanturiste Gorana Stojanovića – Goye.

Dok je gledao u jesen Goya najzad pomisli: ¨Kad nestane kikirikija nestane i zabave¨. Goya se okrenuo, njegove zenice su se pomerale levo-desno, na stolu je nepomično obitavao sok od breskve. Goyin pogled se ipak zaustavio na pakovanju winterfesh žvaka iz kojeg je pažljivo izvukao jednu (1) žvaku. Žvaće tako Goya žvaće, ne može da sažvaće, žvaće on i dalje, žvaće, muđutim nikako ne može da sažvaće. ¨Kako to da ne funkcioniše strukturalna disonanca¨ pomisli Goya i, o ne, ugleda skalper na stolu. Goyin pogled je skamenjen, skalper stoji na stolu. Goya više i nema misli, njegove misli su projektovane u jedan pogled, a u pogledu je skalper. Instiktivno se bacajući na pod nekako uspeva da izbegne trenutnu smrt. Čistunac kakav je, Goya se odmah seti da pod nije ribao pa ima skoro mesec dana, te da verovatno tu dole, pored samog poda verovatno i prašine ima. Da bi izbegao direktan dodir sa nečistoćom podiže lice, ah to lice, boje fasade narodne skupštine, patnja i odlučnost na jednom mestu. Egzistirajući u tom položaju neko vreme Goya zaključi da nisu svi položaji ugodni ljudskom telu, te se podiže na noge razgibavajući vrat, kada oseti da je zaista počeo sa ostvarivanjem svojih planova uze marker i sa liste precrta jutarnja gimnastika.
Glad je neminovna, nepredvidiva, verovatno bi velike pare zaradio čovek koji bi izmislio aparaturu koja bi znala kada će ko biti gladan. Na toj spravi bi moralo postojati dugme i par točkića koji bi pritiskom na to isto dugme iz takvog jednog aparata izbacili malog neuhranjenog crnca koji govori kada će ko biti gladan, eto na primer da je Goya imao takvu jednu aparaturu mogao bi pre dva (2) sata da pritisne to isto dugme i mali neuhranjeni crnac bi mu rekao: „Vi ćete biti gladni kroz tačno dva (2) sata“, što bi Goyi dalo dovoljno vremena da se pripremi za taj važan događaj. Ovako je Goya potpuno nesvestan situacije, nevino izvaljen na svoj krevet čitao Mihaila Bulgakova i baš na 401-oj stranici kada je hroničar Boba Kandalupski ogorčeno uzviknuo „Ama kakve laži, Antonida Porfirjevna“, osetio glad. Navikao na ovakve posete on se nije ni malo uplašio, samo je sklopio knjigu, nemarno zevnuo i zapalio cigaretu. „Sada osećam glad“ – stade da razmišnja – „a do pre minut, čitajući Bulgakova nisam ništa osećao, fiziološka potreba je opet pobedila duhovne vrednosti i to ovog puta na polju osećanja“ – konstatovao je Goya, a onda ugasio cigaretu, ustao, i iz frižidera izvukao krastavac light, paradajz light i parče svinjetine light. Pošto je sve to pojeo oduševljeno uze marker i sa liste precrta laki doručak.
Sledeća stvar na listi bila je vožnja bicikle (do dva (2) sata). Goran Stojanović je zavezao kacigu i krenuo. Nikada ne treba pitati kuda je biciklista krenuo, biciklista svoje staze pronalizi večno kontrirajući samom kretanju društva, a noću po huku sova. Prenoseći svoju težinu sa jedne na drugu nogu Goran Stojanović je ubzo dostigao željenu brzinu. Ne treba pitati kojim ulicama on to prolazi jer pri tim brzinama imena ulica su do te mere razvučena da njihovo izgovaranje baca sagovornika u san. Lica pri tim brzinama nasuprot, treba napomenuti, sva izgledaju razvučena u osmeh, tako Goran Stojanović primetivši veselost ljudi stade da porazgovara, razmeni mišljenja sa veselim ljudima. Kako je stao lica opet dobiše siv i tužnjikav izgled te Goran Stojanović razočaran opet zavesla svojim mišićavim nogama. Opet u punoj brzini počeše da ga pozdravljaju nasmejana lica, te Goran Stojanović opet stade i opet se razočara njihovim izgledom. U toj bezličnoj masi on ipak primeti jedno veselo lice – „ili peder ili prosto elegantan čovek“ – pomisli Goya, priđe tom čoveku i upita ga:
– Da li smatraš da su mobilni plastični toaleti najgori izum u istoriji čovečanstva?
– Molim? – uzvrati elegantni čovek, praveći grimase koje inače prave ljudi kada prvi put čuju o Šredingerovim jednačinama. – „Glup ili zatečen trenutnim stanjem“- pomisli Goya pa ponovi:
– Da li smatraš da su mobilni platični toaleti najgori izum u istoriji čovečanstva? Samo tražim tvoje mišljenje, koje možeš da iskažeš u vidu najprostije ekliptične rečenice.
– Ne razumem. – odgovori elegantni čovek, ne skidajući Šredingerovu grimasu sa svog lica. – „To što je glup bi još bilo u redu, da nije toliko glup“ – pomisli Goya, odustade od konverzacije, pope se na biciklu i nastavi vožnju.
Biciklisti redovno nailaze na nerazumevanje ostalih saučesnika u saobraćaju, naročito pešaka, jer pešak je u toku svoga kretanja zaokupljen problemima ili je u žurbi, i kao takav nespreman za konverzaciju. Konverzacija nije esencijalna za jednu solidnu vožnju biciklom ali tu vožnju može i te kako da upotpuni. Glavni problem konverzacije na liniji biciklista-pešak predstavlja saobraćajni hendikep pešaka i nemogućnost da izgovorene reči pri velikim brzinama otpor vazduha vrati besedniku u lice kako bi ovaj mogao da oseti sav njihov značaj i toplinu. Rešenje za biciklo-konverzaciju jeste jedino pronalazak biciklo-parnjaka i usklađivanje brzine sa njim. Goran Stojanović – Goya, izbirljiv kakav je, ima poteškoća pri pronalaženju biciklo-parnjaka, ali ovom prilikom ugleda sasvim pristojnog biciklistu kako daje znak rukom za skretanje iz Sarajevske u Miloša Pocerca i bravuroznim manevrom izbegava susret sa Fordom Focus. Goran Stojanović oduševljen brzinom eskivaže biciklo-saborca krenu za njim uz Miloša Pocerca. Na uglu Resavske i Miloša Pocerca Goya je morao da zakoči propuštajući ženu koja je vozila jugo 55 beogradske registracije ne poštujući zabranu korišćenja mobilnih telefona u toku vožnje. Ovaj zastoj je omogućio Goyinom biciklo-saborcu da odjezdi uz Pasterovu i na horizontu skrene u Deligradsku. Kada je doveslao do Deligradske Goya je razočaran ukočio kod ambasade ruske federacije izgubivši iz vida svog biciklo-parnjaka. On upita čuvara ambasade da li je video gde je skrenuo biciklista koji je pre nepun minut prošao tuda, na šta mu čuvar ambasade odgovori na postmodernističkom ruskom da ne veruje u nešto kao što su biciklisti i preporučio Goyi psihijatra. Goya videvši da sa čuvarem ambasade samo gubi vreme produži do saveza Srbije za umetničko ili sinhrono plivanje gde portira na ulazu upita isto, a portir senilno odgovori da je biciklo poslednji put vozio kada je imao dvanaest (12) godina i da ne veruje da se bicikle više uopšte i proizvode. Oslanjajući se na detektivske metode praćenja biciklista Goya zaključi da je njegov biciklo-parnjak ili skrenuo desno u Tiršovu ili produžio Deligradskom do Slavije. Pošto mu je Tiršova bolje zvučala, on skrenu desno ali posle par okreta pedala poče kiša kakvu ni stari ljudi ne pamte, a kako je kiša, naročito ovakav pljusak, prirodni neprijatelj biciklista Goya bi primoran da prelazeći u Krušedolsku svrati u restoran Savinac. Pošto je parkirao biciklu, Goya prvo tužno pogleda mokre ulice, jer znaš koliko Goya voli kišu, a onda pogleda u biciklu i shvati da dve njegove velike ljubavi nikako ne mogu da koegzistiraju. „Zašto“ – zavapi Goya – „zašto je čovek osuđen na takve žrtve, da li da sada svi stanemo zapanjeni Božjom ironijom mireći se sa sudbinom ili da jednostavno ponovo ugradim bandaše“. U tom trenutku Goyi priđe konobar i reče:
– Mislim da nije u redu što preskačete neke osnovne premise i pitanje da li verujete u Boga zamenjujete pitanjem da li verujete Bogu. Kao ateista ja mogu samo da vas upitam šta ćete da popijete a kao altruista videvši da se obraćate superiornom biću mogu da vas obradujem vešću da za onim stolom u ćošku sedi urednik Galaksije.
Goya oduševljen mudrošću i ljubaznošću konobara zatraži točeno crno pivo i produži do urednika Galaksije.
– Da li je slobodno? – upita Goya
– Da, izvolite – reče urednik Galaksije sklanjajući pogled sa blicove hronike.
– Ako dozvolite kritiku ja bih osudio tekst o paradi satanizma koji se u januaru pojavio na sajtu galaksije. Pri tom ne nameravam da gušim slobodu medija već samo protiv te slobode protestvujem, naime upotreba slogana tima Longhorns, sa Teksaškog Univerziteta kao vickaste paralele uz slike sumnjive originalnosti smatram samo kao trošenje papira. Znam ja da papir trpi sve. Suv i beo, kao prvi album Nirvane, dostojanstveno će istrpeti sve naše udarce ne pustivši ni suzu, osim ako ga ne bijemo pod sudoperom. Retko koji papir ostane beo. Kako je čovečanstvo sve brže tonulo u raskol i prljavštinu uvek je sa sobom vuklo papir. Ubrzani proces degeneracije počeo je pojavom indiga, da bi dostigao vrhunac današnjim skenerima, štampačima i virtualnim internet stranicama.
– Šta vi zapravo pokušavate da kažete?
– Ne da pokušavam nego i a priori govorim da ste jedan od direktnih krivaca skretanja ljudske pažnje ka političkim vodama.
– A ka čemu želite da skrenemo pažnju čitalaca, vanzemaljcima u Lajkovcu i njihovom prilagođavanju sredini, porastu broja huligana koji razbijaju poštanske sandućiće ili novom dizajnu paklice best light sa biografijom glavnog dizajnera. Vi, mladi gospodine ne razumete da su teorije zavere zlatna žica novinarstva, kvalitet proze nije bitan u našem poslu
– Da, svrha medija nikada nije bila eliminacija svetskih zala već želja da prihvatimo ta zla i naučimo da živimo sa njima – umeša se konobor donoseći oznojeno crno točeno pivo, i ovaj njegov citat ga u Goyinim očima prikaza kao još većeg mudraca.
Pivo je bilo ladno i Goya otpivši gutljaj dobi neverovatan poriv da poetski odredi tačan stepen hladnoće ovog piva. Bilo je to najhladnije pivo koje je Goya ikada osetio ali za trenutak zbunjen jezičkom galaksijom on tu hladnoću nije znao da opiše rečima zato upita:
– Šta je po vama hladnije veštičja sisa ili dupe kopača bunara?
– Između ta dva morao bi da odeberem dupe kopača bunara, ali po meni je još hladnija dobrodošlica zdravstvenih radnika – odgovori urednik Galaksije.
– Ne smemo ni da zapostavimo osmeh Isidore Bjelice – dodade konobar koji je ispostavilo se bio drevni alkoholičar i na ovaj način završi njihov besmisleni razgovor.
Ostavljen u tišini Goya se seti svog nesuđenog biciklo-parnjaka i tuga se prosu ispred njega po kafanskoj mušemi. Tuga jednog bicikliste može da se meri jedino sa otužnim načinom pripovedanja Karlosa Kastanede i u skladu sa tim Goya dobi jake halucinacije u kojima vide svog biciklo-parnjaka nagnutog nad identičnom kriglom piva u restoranu Mali Pariz u Birčaninovoj. Tresući halucinacije sa sebe, Goya ostavljajući do pola ispijenu kriglu piva, skoči do svoje bicikle podbode je mamuzama i kao tajfun se uputi ka Malom Parizu. Determisanost jednog bicikliste možemo da poredimo sa čeličnom voljom radnika Sartida, i kada se negde uputi ni najžešći pljusak, ni najveća žega ni saobraćajna policija ne mogu da zaustave ovakve junake. Ispred Malog Pariza vide svezan bicikl zelene boje sa glanc novim rogovima i Goyino srce zaigra po kiši kao Fred Aster. Ne oklevajući a biciklo-avanturisti nikada ne oklevaju, Goya utrča u restoran Mali Pariz, i sav zadihan upita svog biciklo-parnjaka:
– Šta znaš o saobraćaju? – biciklististička tajna šifra
– Član 40: Bicikl, bicikl sa motorom i motocikl u saobraćaju na putu mogu imati prikolicu sa dva točka priključenu tako da je obezbeđena stabilnost vozača. Ova prikolica ne sme biti šira od 0,8 m, i na zadnjoj levoj strani mora imati trouglasti katadiopter. – izdeklamova biciklista i njegovo lice se ozari
– Član 43: Bicikl i bicikl sa motorom, kad se kreću po biciklističkoj stazi, ne smeju se kretati brzinom većom od 40 km na čas – Goya dopuni ovo tajno predstavljanje i obojica se gromoglasno nasmejaše ovom članu zakona.
– Pa ja tebe ne poznajem sa samita biciklista – nakon što se smirio reče biciklista.
– Da se upoznamo onda, ja sam Goya – Goya reče svoje biciklističko ime.
– Rrastmund – uzvrati saborac svojim imenom – koji ćemo đir?
Đir, sleng biciklo-avanturista potiče od italijanske reči giro.
Ovakva biciklistička poznanstva utiču na globalne vremenske prilike te se vreme momentalno razvedri i sunce se ukaza na zapadu izvlačeći golubove, svrake i vrapce na ulice. Dvojica biciklo-avanturista zameniše zadimljene prostorije Malog Pariza za zelena prostranstva malog Kalemegdana. Rrastmund povede kolo biciklo-trijumfa u nove pobede do samog vrha ovog dela planete. Diveći se panomari Goya reče:
– Ne razumem kako ljudi mogu ovakve lepote da zamene urbanizacijom.
Rrastmund takođe zanesen prirodom, stojećki terajući svoj bicikl uz brdo nije čuo Goyu te Goya viknu:
– Ne razumem kako ljudi mogu ovakve lepote da zamene urbazacijom!
– Pazi šta vičeš – opomenu Rrastmund Goyu i on uvidevši svoju grešku zaista pripazi šta viče a vikao je, vikao snažno kao Eol deklamujući poemu večne ljubavi dvotočkaša.

Ali Ivana, ja sam u stvari hteo da ti kažem kako sam ja zaljubljen u Karnoov ciklus, kako sam jedne biciklističke noći pod Kalemegdanom, video srce na nebu, i kako sam tada pun ljubavi odgurnuo biciklu i otrčao do kuće. Dok sam trčao padalo mi je na pamet da bi biciklom brže stigao, ali ne, bilo je gotovo sa time jer ja sam video srce na nebu, srce kako ga deca crtaju. Kada sam utrčao u kuću odmah sam otvorio frižider i stao zadihan da razgledam stvari u njemu, bio je hladan ali meni je ta hladnoća prijala. Cimerka me je značajno pogledala i ja sam joj rekao:
– Nešto smrdi u ovom frižideru.
– Trebalo bi da ga otopimo i oribamo – uzvratila je cimerka i mi smo onda satima sedeli i gledali u frižider, skuvali smo sebi kafe i gledali u frižider, zapalili cigarete i gledali u frižider, sipali sok od breske u čaše i gledali u frižider. Frižider nije mogao da odoli vrelini naše ljubavi, ledena komora je počela da se topi i mi smo najzad mogli da otvorimo vrata ledene komore, posle godinu dana, posle par meseci mi smo najzad otvorili vrata ledene komore i u njoj smo našli četiri (4) kesice spanaća i šnicle.
Draga Ivana, ja sam tebi hteo da kažem još i da sam sutradan otišao do zavoda za transfuziju krvi, do tih kapitalističkih komaraca i uzeo 900 dinara iako mi je hemoglobin nizak. Isprva oni nisu hteli moju krv, kažu dečko hemoglobin ti je ispod granice, ali ja sam tada ustao i ispričao im kako sam video srce na nebu i kako sam našao četiri (4) kesice spanaća u frizu i obećao im da ću podići taj hemoglobin iznad granice. Kapitalistički komarci su se tada raznežili, uboli me, uzeli mi krv, isisali plazmu, vratili mi krv i dali mi 900 dinara.
Dok sam se vraćao kući na semaforu u Svetozara Markovića pored mene je stao Rrastmund na svojoj zelenoj bicikli, iza sebe je svezanu kao ponija vukao moju biciklu. Ćutao sam misleći da me neće primetiti, ali on je skrenuo pogled ka meni i, o prokleta neminovnosti, ugledao me. On je ćutao i ja sam ćutao, a onda je on upitao:
– Želiš li svoju biciklu nazad?
– Ne – rekao sam tiho i spustio glavu, a onda sam podigao glavu i odlučno rekao – Ne – jer bilo je gotovo sa time, ja sam video srce na nebu. Misleći da nisam bio dovoljno jasan ja sam se još i razdrao – Ne!!! – on je na to slegao ramenima i odveslao dalje na sledeće zeleno. Ovaj susret me je izdeprimirao i nekako klonulog duha došao sam do kuće. Eee, život, zar ti se ne učini ponekad dok ideš u Bor 2 da ti omiljeno polje na šahovskoj tabli i nije D7?
Seo sam na krevet a oko mene svi su stali moji tužni nokturnali. Otišao sam do kupatila da se umijem, da oteram biciklističke suze sa lica. Odvrnuo sam česmu i uzviknuo:
– Hajde beogradski vodovode, spusti sadržinu svojih cevi na moje lice.
– Nema vode – doviknula mi je cimerka iz sobe i koliko god ja odvrtao slavinu cimerka je bila u pravu.
Ne. Sećanja nisu rewriteable verbatim, pa ni snaga beogradskog vodovoda mi ne bi pomogla. Zar ti se ne učini ponekad, na klupicu kad sedneš i prvi dim cigarete povučeš da su ti misli prazne, prazne poput ovih kesa što mi se motaju svud po sobi. Šta sada? Da naučim da živim sa ostalim pešacima, prokletim pešacima, najčešćim žrtvama u šahovskim partijama – pomislio sam i neka vrtoglavica me spopade i stvari počeše da se razlivaju, prvo su se razlile mamine zelene zavese kapajući po radijatoru, rastapajući i sam radijator. Seo sam za svoj personalni računar i uronio prste u genius tastaturu, nemoćan da gledam kako se raspada moj krevet sa Prokletija, kako se kruni Jexin dušek na kome spavam, kako police nagrizaju moji diskovi. Probao sam da kucam, ali čak su i mrtvi tasteri pod mojim prstima pevali poemu dvotočkaša. Raspala se i moja stolica i pod se razlio i ja sam se sunovratio u stan na petom spratu. Ležeći nepokretan na komšijskom tepihu ugledao sam na zidu reprodukciju Edgara Dege “Čaša Apsinta“ i saznanje da Edgar Dega slikajući verovatno uopšte nije pomišljao na bicikliste me je vratilo u život.
– Pogledaj – skočio sam i rekao komšinici – kako ljudi i bez bicikle mogu živeti, a pogledaj kako se umor nastanio u mom telu, pogledaj lice i ove prazne oči, a onda pogledaj u programu šta se večeras na TV-u daje.
Komšinica me upitno pogledala
– Hoćete li da sednete? – upitala je
– Ne, hvala, ovako mi je udobnije – stoički sam odgovorio, ali su me ubrzo zabolele noge i ja sam seo pored komšinice na kauč.
– Nema večeras ništa zanimljivo na TV-u – rekla je, nasula viski u čaše i stavila ih na stakleni stočić ispred nas.
– Ne hvala, ne pijem – rekao sam ali sam bio žedan i već sledećeg trenutka degustirao piće.
– Pa zbog čega ste vi u stvari došli?
– Da se odmorim malo u vašim rukama – rekao sam i raširio ruke ka njoj.
– Prodajete nešto?
– Ne.
– A za koliko bi ste prodali tu košulju? Mislim da bi mom mužu bila ko salivena.
– 400 dinara.
– Nemam toliko novaca, a da vi možda ne skupljate potpise za neku peticiju?
– Ne.
– Ali evo, ja ću vam se svejedno potpisati na ovom parčetu papira.
– Hvala vam – rekao sam uzimajući papir – pa ja bi sada mogao i da krenem.
Vratio sam se kući ostavljajući komšinici moje misli o biciklizmu i bez epiloga instalirao Linux.

Voli Goya


About this entry