Nisam depresivan kao digimon

Nakon što je na svirep način rešio sudoku, gospodin Milan Sretić je krenuo u inspirativnu šetnju dugačkim hodnicima svoga stana. Uznemiren što se reč asfalt nikako ne može prevesti na ćirilicu seo je ispred kupatila i počeo da plače. Plakao je sve dok nije primetio da je vreme ručku. Izmoren i malodušan oprao je ruke, seo za sto i posmatrao kutlaču.

    • Sipaj! – reče mu Jagoda, njegova žena.
    • Ne mogu.
    • Evo ja ću ti sipati – reče Jagoda i sipa mu dve kutlače supe u tanjir.
    • Jedi!
    • Ne mogu.
    • Evo ja ću pojesti – reče Jagoda i kašiku po kašiku pojede sve iz Milanovog tanjira – Vidiš, uopšte nije bilo teško, zašto si tako depresivan?
    • Dozvolite da ja odgovorim u ime svog klijenta – reče Branislav, Milanov advokat – a da bi odgovorio na to pitanje ja ću pred svima vama rešiti problem štrajkača samostalnog sindikata u Novom Pazaru.

Šta reče to i učini, advokat Branislav u jednom potezu reši problem štrajkača samostalnog sindikata u Novom Pazaru.

  • Impresivno – pomisli gospodin Milan Sretić i predloži advokatu Branislavu da mu okopava njivu što ovaj oberučke prihvati. I krene on tako da okopava, ne može da okopa, i na kraju okopa.
  • O sreće, o radosti – pomisli gospodin Milan Sretić, i kako pomisli pojave se iz eteričnog rastvora Sreća i Radost, rumunski najamni radnici. Krenu oni silno da se zahvaljuju što ih je gospodin Milan Sretić pozvao, kažu nema posla, pa im svaki rad dobro dođe.
  • Izvrsno – pomisli gospodin Milan sretić i zamoli Sreću i Radost da osmisle irigacioni sistem za navodnjavanje nepreglednih pašnjaka njegovih.

Sreća i Radost, eminentni stručnjaci za irigacione sisteme navodnjavanja, postaviše jednogodišnji plan i krenuše u alokaciju resursa. Alociraju oni tako resurse, ne mogu da ih alociraju, alociraju oni i dalje i na kraju ih alociraju. Bio je to svetlozeleni otirač na kome je pisalo “Klabing je mrtav živeo korzo”. Sreća se nije slagao da će im otirač pružiti dovoljnu slobodu za krupne zahvate navodnjavanja.

    • Slobodu, čak i da znamo šta to znači, ne zaslužujemo. Otirač je idealan za početak radova – Nije se slagao Radost, uze otirač i krenu nazad da započne radove.

Osta Sreća sam da luta nepreglednim prostranstvima pašnjaka gospodina Milana Sretića. Tugu što je ostao bez svog jedinog prijatelja nije mogao dugo da krije u sebi te je počeo da plače. Lutao je i plakao Sreća danima pokušavajući da shvati gde je pogrešio i kako da se pomiri sa svojim prijateljem.

    • Gorčina i jad koji me obuzimaju su privremenog karaktera – reče Sreća najzad i njegovo lice se ozari videvši da je svojim suzama uspeo da zalije nepregledne pašnjake.
    • Odlično, vrlo dobro – bio je oduševljen gospodin Milan Sretić radom rumunskih najamnih radnika, sede na svog konja i krenu da se hvali po komšiluku.
    • Vidite, vidite kako plodne pašnjake imam – pokazivao je svima.
    • Nije to ništa – reče Tibor Strak, njegov prvi komšija – moje kokoške znaju napamet sve pesme Vladislava Petkovića Disa.

U naletu gorčine gospodin Milan Sretić ubi Tibora Straka i odjaha u Beograd na filološki fakultet da se posveti proučavanju književnosti. Uparkira gospodin Milan Sretić konja na parkingu ispred filološkog fakulteta kad tamo vidi travnatu površinu, ču zov prirode u sebi i otrča da se valja u blatu. U blatu se valjao i Jovica, višestruki masovni ubica koji je upravo davio nevinu žrtvu. Interesantan bi prizor gospodinu Milanu Sretiću pa upita Jovicu:

– Jovice, šta to radiš? –  upita Jovicu gospodin Milan Sretić

– Evo davim neku nevinu žrtvu –  reče Jovica

– A zašto to radiš? – upita gospodin Milan Sretić

– Zato što sam zao – odbrusi Jovica

– Nisi ti zao Jovice, društvo je zlo, ono te je učinilo zlim – šarmantno će gospodin Milan Sretić

Tu Jovici lakne, obzirom da nije on kriv što je zao, i od sreće nevinoj žrtvi iščupa ekstremitete i krene da žonglira njima.

– Vidite kako žongliram – reče Jovica, i ono stvarno, gledaju nevina žrtva i gospodin Milan Sretić Jovicino žongliranje sa strahopoštvovanjem. Ubrzo je cela travnata površina bila ispunjena oduševljenim posmatračima. Nakon žonglerske tačke prolomi se aplauz a skromni Jovica se pokloni i baci ekstremitete u publiku. Međutim to publici ne beše dosta, tražili su još. Jovica da ne bi izneverio svoju vernu publiku otkide sebi glavu i baci je u publicu.

– Još, još – vikala je publika i Jovica onda fino odvoji nokte od svog mesa, meso od kostiju i kože, sve to baci u publiku i tek tada primeti da to u stvari nema grandiozne publike već to samo gospodin Milan Sretić stoji i viče još. Iznervirviran što je počeo da halucinira Jovica dobi napad panike i otrča u Prolom Banju da smiri živce. Za njim potrča i gospodin Milan Sretić, višestruki pobednik beogradskog maratona i vrlo brzo prestiže Jovicu i dotrča prvi u Prolom Banju. Čim utrča u Prolom Banju sačeka ga Aleksa Šantić pa mu kaže:

– Ajde da jebemo muslimanske devojke, one su najlepše.

– Vrlo rado – odgovori gospodin Milan Sretić, ali se sneveseli i prizna – samo, znas, ja sam impotentan.

– Kako si bre impotentan?! – zaprepašćeno će Aleksa – daj ja da probam – i krene Aleksa Šantić  da drka gospodinu Milanu Sretiću, ali ne može da izdrka, drka on tako, drka, i na kraju izdrka.

– Eto vidiš da nisi impotentan – pobedonosno će Aleksa Šantić

– Oh sreće, oh radosti – oduševljeno će gospodin Milan Sretić i ono stvarno pojave se ponovo Sreća i Radost, rumunski najamni radnici i krenu da okopavaju kukuruz. Vidi gospodin Milan Sretić kako vešto to oni rade pa kaže – Vidim, vi to baš vešto radite – reče gospodin Milan Sretić a Sreća i Radost eksplodiraju i pretvore se u visoke plavokose Nemce Hansa i Šulca

– Hvala ti dobri čoveče, mi smo ustvari visoki plavokosi Nemci Hans i Šulc koje je zla veštica omađijala i pretvorila u rumunske najamne radnike. Čaroliju je mogao da odagna samo onaj ko iskreno pohvali naš rad, tj. Ti. Traži o dobri čoveče šta ti je volja.

– Pa mogli bi i meni da okopate kukuruz – strogo poslovno odgovori gospodin Milan Sretić.

Tako je i bilo. Hans i Šulc za po čuke po nemački okopaše kukuruz. Međutim ne beše to njima dosta, hteli su oni još više da zahvale gospodinu Milanu Sretiću što ih je oslobodio čarolije. Smišljaju oni kako da mu zahvale, ne mogu da smisle, smišljaju oni tako smišljaju i na kraju smisle: reše oni da naprave sina gospodinu Milanu Sretiću, sina koji će mu okopavati kukuruz, sina ej. Naprave oni sina očas posla i nazvaše ga Nanoslav. Nanoslav plav na Hansa a pametan na Šulca, odmah shvati svrhu svog života i krenu da okopava kukuruz. Ubrzo posta prvak u okopanju kukuruza, čak mu je i slika izašla u “Kolektivu”. Jednog dana okopava tako Nanoslav kukuruz kad niotkuda stvori se tu zla veštica i kaže Nanoslavu.

– Vidim, baš dobro okopavaš kukuruz, čula sam ja za tebe, ali da li bi hteo da te ja pretvorim u Rumuna.

– Ne – reče Nanoslav kome rasne razlike uopšte nisu bile bitne.

– Ma ja ću tebe sve jedno pretvoriti u Rumuna – reče zla veštica i pretvori Nanoslava u Rumuna. Međutim na njeno iznenađenje Nanoslav se uopšte nije obazirao na to što je postao Rumun, već i dalje okopavao kukuruz. Ali to je jako smetalo gospodinu Milanu Sretiću koji jednim kanibalističkim skokom proguta celog Nanoslava i ispljunu njegove kosti. Utom dođe miš Mika i uzme Nanoslavovu butnu kost, izbuši je, napravi sebi frulu i ode na Homolje da bude pastir. Na Homolju Mika miš se raščuo po odličnim interpretacijama Paganinija, Rahmanjinova i Bore Dugića. Najviše je voleo da svira kapriče, sonate i preludijume. Mika miš bi svojom zanosnom svirkom omađiao celo Homolje zbog čega je društveni rast ovog kraja neprihvatljivo pao. Iz tog razloga skupe se Amerikanac, Englez, Rus i gospodin Milan Sretić da odluče šta im je činiti. Ali kako se oni skupiše u sobu utrča široki spektar boja, ponovo ih raširi pa pobegne napolje. Vide Amerikanac, Englez, Rus i gospodin Milan Sretić da tu od sastančenja nema ništa pa odu u Arilje na pecanje. Ali život je tužan u Arilju. Rastužiše se Amerikanac, Englez i gospodin Milan Sretić. Rus se nije rastužio.

– A zašto si ti tako prokleto srećan – upita Amerikanac Rusa.

– Zato što čitam Lovketove pesme, jedna ujutru, jedna uveče – odgovori Rus.

Uzeše i ostali da čitaju Lovketove pesme. Čitaju oni tako čitaju, ne mogu da pročitaju, čitaju oni i dalje čitaju i na kraju pročitaju jednu pesmu rano izjutra. Inspirisan štivom gospodin Milan Sretić popi litar rakije i sa velikom pažnjom se ispovraća po Amerikancu i Englezu.

– Vidim da si brzo shvatio tajne Lovketove poezije, ajde ti sada sa mnom kući u Irkutsk da mi pomogneš da shvatim koji je najbolji hotel u Irkutsku – predloži Rus.

I odu tako svi zajedno u Irkutsk gde bez preteranog mimoilaženja u stavovima utvrdiše da je najbolji hotel držala gasterbajterka Jagoda. U naletu besa gospodin Milan Sretić se samozapalio i utrčao u hotel vičući “Neeeeee!”. Hotel je, obzirom da je grejan na plin, naravno raznet u spektakularnoj eksploziji. Posle ove neprijatne epizode vrati se družina nazad u Arilje gde Englez oduševljeno zaključi:

– Mi smo iz Arilja krenuli, Arilju smo se i vratili, dakle, Arilje je naš dom. – i svi se raznežiše i nežno uz po koju suzu u glas rekoše:

– Dooooom…

Iznerviran kokofonijom gospodin Milan Sretić reče:

– Ovde mi smrdi na inteligenciju –  reče gospodin Milan Sretić i ode u Južnu Ameriku da pakuje kondome.

Čim je stigao Butragenjo, vlasnik fabrike kondoma, ga je uveo u poslovnu etiku.

– Ovde se kondomi pakuju isključivo noću – reče Butragenjo.

– Narav mi je recipročna, mladost mi je mestimična, oberučke hoću platu i doviđenja priviđenja – oštro reče gospodin Milan Sretić ne nasedajući na provokacije poslodavca i odmah se uhvati u koštac sa Butragenjom. U koštac se brzo uhvatiše i ostali radnici fabrike kondoma misleći da se to dele koštice masline, ali brzo uvideše da tu od koštica nema ništa i revoltirani probušiše sve kondome što je rezultiralo naglim porastom nataliteta u Južnoj Americi. Iz tog razloga skupiše se Amerikanac, Englez, Rus, gospodin Milan Sretić i Smrt da odluče šta im je činiti.

– Jao, jao šta da činimo? – uplašeno će Englez

– Ajde da igramo kolo – predloži Smrt

– Ajde! – složno će svi, i uhvate se tako oni u kolo, vlasko kolo. Jedino gospodin Milan Sretić  nikako da ukači korak nego malo malo pa zaigra valcer.

– Ne, ne valcer, kolo čoveče – rezignirano će smrt, i proba opet gospodin Milan Sretić, ali nije svako rođen sa osećajem za igru, on opet isprati par koraka pa mu klecne koleno pa zaigra tango.

– Ma kolo čoveče, ne tango –  nervira se Smrt

– Izvinite – neprijatno je gospodinu Milanu Sretiću ali dok se izvinjavao opet mu popusti koncentracija i zaigra fokstrot

– E pa fokstrot stvarno ne može  – rezignirano odbrusi Smrt i umre gospodina Milana Sretića, koji posramljeno ode kući.

Dođe gospodin Milan Sretić kući umoran kad ugleda kod njega kući Amerikanac, Englez, Rus i Smrt igraju kolo, kako gospodin Milan Sretić nikad nije umoran za dobro kolo, odmah stade da igra sa njima međutim onako umoran ne može da uhvati korak. Pokušava gospodin Milan Sretić tako da uhvati korak, ne može da uhvati korak, pokušava on tako pokušava i na kraju uhvati korak. Bio je to ruski vojni korak što je toliko oduševilo Rusa da on uze da lupa u žuti đevđir praveći nesnosnu buku.

– Čoveče, ostavi taj đevđir ne možemo da izdržimo toliku buku – zamoli Amerikanac.

– Bi ja al ne mogu – reče Rus koga je đevđir potpuno opčinio svojim čarima.

I ono stvarno, vidi gospodin Milan Sretić kako đevđir šapuće nešto Rusu na uvo a ovaj se sve nešto meškolji i kikoće i pomisli “Ovo može da se reši samo na jedan način!” te uze grickalicu i poče da seče Rusu uvo. Seče on tako, seče, al grickalica tupa pa ne može da iseče, seče on i dalje, i na kraju iseče.

  • Čuti nije isto što i osećati – principijelan je Rus te se još više opčini đevđirom i krene da lupa u njega još glasnije. Amerikanac pripreti da neće da spava sa Rusom ako ne prekine da se švaleriše sa đevđirom, ali Rus ne čuje šta mu Amerikanac govori zato što jako glasno lupa o đevđir, pa mu se učini da ga Amerikanac ustvari zove da zajedno zapevaju Marseljezu što ovaj oduševljeno prihvati. Iz oblaka prašine i znoja koji uvek prati Marseljezu pojavi se devojka u obliku vitamina pa kaže Rusu:
  • Šta tuštrabuljaš?
  • Molim? Ne razumem – pravi se infantilan Rus.
  • Kažem poljubi me, al onako gotski – odlučna je u svojim namerama devojka u obliku vitamina.
  • A to ne mogu. Ja ljubim isključivo postmoderno – reče Rus – ali zato gospodin Milan Sretić evo, on možda može.
  • Mogu i po pančevački – reče gospodin Milan Sretić i poljubi devojku u obliku vitamina tako varvarski da je njoj pao šećer. Gospodin Milan Sretić onda fino pokupi šećer, napravi kockice i započe partiju jamba sa prisutnima.
  • Šestica! – oduševljeno uzviknu Rus a iz oblaka destilovane vode koji je tuda prolazio pojavi se zubar Milisav i jednim širokim zahvatom, kao da prelazi preko slikarskog platna, iščupa Smrti šestice. Smrt bolno jauknu i besno umre zubara Milisava. Zubar se stropošta preko stola. Kada videše zubareve mesnate butke prisutni shvatiše da ništa nisu jeli danima i umru od gladi.
  • Smrt nije stanje, kada si mrtav ništa ne postoji, ostaje samo sećanje na tebe dok i ono ne izbledi – konstatuje Amerikanac.
  • To je dosadno, hajde da oživimo – predloži gospodin Milan Sretić i nastavi – hajde da sisamo devojku u obliku vitamina, vitamini su zdravi, oni će nam sigurno pomoći da oživimo.

Svi se slože osim Smrti koja je bila zadovoljna svojim trenutnim stanjem i krenu da sisaju devojku u obliku vitamina.

  • To, to – uzdiše devojka u obliku vitamina pod talasima sladostrašća.
  • Pa ja ne znam da plivam! – uzviknu Rus i udavi se u jednom od talasa.
  • Jesi li se udavio? – upita ga Amerikanac
  • Ne treba žuriti! – upozori Rus
  • Da, al sad kad je minula gužva i pre nego što će opet naići htedoh nešto da te pitam – reče Amerikanac – Da li vi stvarno razumete one hijeroglife od ćirilice ili se tako samo zezate?
  • Ma samo se zezamo, pa ko može razumeti ćirilicu – reče Rus i udavi se u jednom od talasa.

About this entry