Neumitna kalibracija kao digimon

  Na gori Romaniji, sedištu svih super heroja, sede A-men, metasinkristički super junak koji je super originalan i sasvim super, Betmen i Ðura Jakšić. Raspravljaju o tome da otkako se NATO pojavio super heroji i nemaju baš puno posla, kad stiže vest da se Vukša Velićković uopšte ne provodi nego čak i na samoubistvo
pomišlja.
Stuštiše se odma’ tri super junaka do Vukše da vide o čemu je reč.
– Brate Vukša što su tužne okice tvoje – upita Betmen.
– Nisam tužan . Šta vam je? Evo, baš se spremam za izlazak u grad – odgovori Vukša.
– A brate Vukša da ti to ne skrivaš tugu od nas – uporan je Betmen.
– Nikad! – jasan je Vukša.
   Zamisliše se super heroji kako to, obično su informacije o nevoljama strogo poverljive i uredno klasifikovane. Misle oni misli, ne mogu da smisle, a onda Amen reši da istog momenta pojede pun tanjir pasulja.
– Vukša da nemaš možda pasulj? – upita A-men.
– Ne ali imam jedan veliki ožiljak, evo ovde, vidi – pokaza Vukšo.
– Epohalno, epohalno – uzviknu Ðura Jakšić – a od čega ti je taj ožiljak?
– Ma, to sam ja prekopavao kukuruz ali, vidi, što imam novo labelo – pokazuje dalje Vukša – imam i CD plejer a svekr mi je juče dao kasetu sa slave. Hoćete li da pogledamo?
– Naravno, naravno, jako interesentno – Ðura Jakšiæ je čovek od običaja
Tek kad je krenuo snimak, na zvuke prve armonike pasuljare, tri super heroja poput članova benda Nirvana razlupaše celu kuću. Ma ništa nije ostalo u kući, osim tegle džema.
– Čuvaj ovu teglu Vukša ona će te štititi od zala, jer u ovoj tegli džema je dragi Vukša ceo naš život – reče Betmen, a iz tegle džema na te reči iskoči mali Digimon, Pokemon.
– Ajdemo u Brčko, tamo je turnir u stonom tenisu – posavetova prisutne mudri mali Pokemon.
– Ja neću – reče A-men i ode kući a ostali krenuše.
Idu oni tako idu kad mali Pokemon primeti da nema Betmena ni Ðure
Jakšića.
– Gde su Betmen i Ðura Jakšić? upita Pokemon.
– Ne znam – odgovori nervozno Vukša i od nervoze mu izađe bubuljica i pukne. Vukša ti tu onda onako poetski iskrvari i umre.
   Plače mali pokemon, rukama sakriva lice kad ga neko počeša po glavi, podiže on glavu i vidi tu pred sobom A-mena, Betmena, Ðuru Jakšića, pa i Vukši je vidi bolje. 
– Što se tako grubo šalite sa mnom?
– Pa ti dragi Pokemone reprezentuješ život, a sa životom se treba šaliti – objasni A-men.
– A isto tako si mali kao neko dete, a sa decom se treba šaliti – dodade Ðura Jakšić.
  Razgali se mali Pokemon i poče da pleše što je bilo jako loše za njegovo kukove te se raspao. Svi ostali onda uvideše da se odužilo ovo njihovo putovanje, ubrzaše hod i stigoše u Brčko. Tu se stvarno odigravao turnir u stonom tenisu. Sto drži Bog, niko ne može ni set da mu uzme. Okuraži se A-men posle nekog vremena pa uze reket u ruke i posle velike borbe dobi Boga u tajm-brejku.
– Bože, dobro si se borio, ali si izgubio – stade da likuje A-men i dok je tako likovao nešto poče da mu zuju u ušima. Pokušava A-men da otkriju šta mu to zuju u ušima, ali ne može da otkrije, pokušava on tako pokušava i na kraju otkrije. To je zujao zadah Vukše Veličkovića.
– Brate Vukša da to tebi ne zuji zadah – nesiguran je A-men u svoju konstataciju.
– Ko je pušio kurac malopre? – Vukša Veličković se napravi kao da nije čuo.


About this entry