Kulturni nokaut kao digimon

Gospodin Milan Sretić je sanjao mali žuti balon. Pošto se probudio pogledao je u sanovnik, a u sanovniku piše: Ko sanja mali žuti balon žena će da mu se pretvori u spužvu. Uznemiren gospodin Milan Sretić brzo otrča do kuhinje da vidi šta mu je sa ženom, kad tamo nema njegove žene, nema ni gotove večere, frižider skroz prazan a u lavabou čuči mali Nino elektronik.

– Gde mi je žena? – upita gospodin Milan Sretić

– A kako izgleda tvoja žena? – uzvrati pitanjem Nino elektronik.

– U sanovniku piše da liči na spužvu.

– A kako izgleda spužva? – smeši se mali Nino elektronik

Gospodin Milan Sretić zaista nije znao kako izgleda spužva, a dok je pokušavao da se seti smetao mu je smeh malog Nina elektronika.

– Ha, ha, ha ne zna kako izgleda spužva – smeje se Nino elktronik

U tom trenutku kroz prozor uleteše dva radnika Katerpilara i počnu da citiraju Prusta, a gospodin Milan Sretić oduševljen njihovom razboritošću shvati da je život beskrajno vodeno prostranstvo i da trenutke sreće treba kondenzovati i udisati poput etra. Tako je i bilo. Udahnuvši sreću punim plućima gospodin Milan Sretić dobi napad kolektivne neshvaćenosti.

– Mene niko ne shvata – reče gospodin Milan Sretić

– Ne shvatam šta hoćete time da kažete – reče jedan od radnik Katerpilara i pozva Slatkog Sonija da mu pomogne u razumevanju. Dođe Slatki Soni pa kaže:

– Kolektivna neshvaćenost nije društvena pojava, to je mit. Gospodine Milane Sretiću, nije da vas ne shvataju, nego se boje da je ono što govorite istina, a to već nije vaš problem, već problem sveta u kojem živite – kaže Slatki Soni.

Uvidevši istinitost zapažanja Slatkog Sonija gospodin Milan Sretić se u znak neslaganja sa svetom dezintegrisao izgovarajući poslednje reči:

– Dezintegrišem se u znak neslaganja sa svetom.

Dezintegracijom se tu u kuhinji stvorio višak energije koji je dopuzao do jednog od radnika Katerpilara i pretvorio ga u Biljanu Srbljanović, koja uze kao svaka dobra srpkinja da plete. Plete Biljana Srbljanović tako plete, ne može da isplete i na kraju isplete leteće vunene čarape i dade ih Slatkom Soniju da ih nosi uzdravlje. Obuje Slatki Soni leteće vunene čarape i odleti u Pakistan na vrh K2, a tamo A-men i super miš prave budističkog deda mraza Jocu.

– U al ste me dobro napravili – sretno uskliknu budistički deda mraz Joca kad je bio gotov.

– Čekaj samo malo da ti isfazoniramo mudanca – traži savršenstvo A-men.

– Savršenstvo je precenjena kategorija, hajde bolje da mu razmrskamo lobanju – sugestivan je Slatki Soni i super miš i A-men uvide veliku istinu u Sonijevim rečima pa stanu da udaraju budističkog deda mraja Jocu, a ovaj plače, ko kiša plače.

– Ne plači Joco, to je za tvoje dobro – žao je super mišu Jocinih suza

– Ma to je od vetra, ovde baš duva – objašnjava škakljivu situaciju budistički deda mraz Joca.

– Jao siroma, pa nazepšćeš. Evo uzmi ove moje vunene čarape da se zagreješ – predusretljiv je Slatki Soni i kako dade tople čarape budističkom deda mrazu Joci ovaj se od silne toplote otopi. Otopljavanjem se tu stvorio višak energije koji je dogegao do super miša i pretvorio ga u Biljanu Srbljanović, koja uze kao svaka dobra srpkinja da kuva. Skuva Biljana Srbljanović tako dobar kačamak da su to prisutni smatrali za umetnost.

– Ne treba se šaliti s umetnošću, bolje je jesti šljive – reče A-men

– Kačamak ili šljive sasvim je svejedno, važna je kalorijska vrednost koju unosiš u svoj organizam – Biljana Srbljanović je uporna u insistiranju da se proba kačamak.

– Neću da jedem kačamak – razgoropadio se A-men i pojede kilo šljiva

– Posle šljiva prijaće ti kačamak – ponudi Biljana Srbljanović.

– Neeeeeeeeee – povika A-men i pobeže u Zaječar, a u Zaječaru izbor za najlepši kačamak, – Neeeeeeee – opet povika A-men i pobeže na Staru planinu, na sam vrh Midžor, tu naiđe na starog pastira Nebojšu koji ga ponudi da uđu u kolibu i da podele skromni obrok koji je njegova žena baš spremila. A-men onako izgladneo prihvari gostoprimstvo pastira Nebojše sede za sto i ugleda za šporetom Biljanu Srbljanović koja kao svaka dobra srpkinja završava sa spremanjem jela. Biljana Srbljanović je to bila spremila tako dobar kačamak da je to bila umetnost. A-men, umetnička duša, odbi da uništi u svom želudcu jedno umetničko delo, ali zato pristade da ode u seču šume sa pastirom Nebojšom. Prvim zamahom sekire A-men pokaza svu svoju snagu i bez po muke odseče hektar šume, skrati strmi vrh Midžora, odseče Nebojši glavu i sve ekstremitete i odcepi Srbiju od Crne Gore, pa to sve lepo spakova, uprti na leđa i ode da se pohvali Biljani Srbljanović. Vidi Biljana kako je A-men sve to lepo spakovao, baš kako valja pa mu da dvesta kila karfijola da pakuje u tegle.

– Evo vidiš, u svaku teglu može da stane 0.7 kila karfijola, ti imaš dvesta kila karfijola, znači da ti treba 200/0.7 tegli, ali ja tu količinu tegli nemam, ali obzirom da sam primetila da imaš dara za pakovanje verujem da ćeš se već nekako snaći.

Pakuje tako A-men karfijol, ne može da ga spakuje, pakuje on tako pakuje, i na kraju spakuje. Spakuje sve u jednu teglu. Vidi Biljana Srbljanović da je A-men zaista dobar u pakovanju pa ga preporuči svom komšiji Nikoli Baraću da mu pakuje zimnicu. A onda dođe Toni Montano i preporuči Nikoli Baraću da postane nihilista. Zamisli se tada Nikola Barać, korisno je pakovati zimnicu ali umeće je biti nihilista, ako upakuje zimnicu neće biti gladan preko zime ali ako postane nihilista to neće ni biti od neke važnosti. I tako razmišljajući Nikola Barać je postao nihilista.

–         Barać ajde da pakujemo zimnicu – pozovu Nikolu Baraća drugari da pakuju zimnicu.

–         Ja sam nihilista, ja ne pakujem zimnicu – odgovara Barać

–         Ali umrećeš od gladi ako ne upakuješ zimnicu

Zamisli se tada Nikola Barać, interesantno je biti nihilista ali ako ne upakuje zimnicu umreće od gladi, kao nihilista može dokono da pije po ceo dan ali ako upakuje zimnicu imaće šta da jede i moći će da pije po ceo dan. Tako razmišljajući Nikola Barać upakova zimnicu, upakova preko hiljadusedamstoosamdesetsedam kila, i sve to u jednu teglu. Gleda zbunjen Nikola Barać kako je upakovao preko hiljadusedamstoosamdesetsedam kila u jednu teglu kada je to nemoguće, a naročito je to nemoguće ako je u pitanju tegla pasterizovanih krastavaca od petstodvadeset grama. Gleda tako Nikola Barać i ne može da shvati, gleda on tako gleda, i na kraju shvati: to je A-men upakova zimnicu a ne on.

–         Kako si uspeo da upakuješ preko hiljadusedamstoosamdesetsedam kila u teglu pasterizovanih krastavaca od pedstodvadeset grama – upita Nikola Barać

–         Nema snage u brojevima – odgovori A-men

–         Ako nema snage u brojevima objasni onda ovo – reče Nikola Barać i hirurški preciznim zahvatom udari A-mena po faci niklovanom šesticom.

–         Za to nema objašnjenja. Ćutim, ali ne odobravam.


About this entry