Dokument2 kao digimon

Krene Le Ja da priča o smislu života i umre. A gospodin Milan Sretić je baš u tom trenutku mnogo voleo da traži idiota, vidi to Sinusni Taoc pa dođe do gospodina Milana Sretića da mu kaže sledeće: – Milane ne traži idiota, sebe ćeš naći.
– Ne znaš ti mene – zagonetno odgovori Milan Sretić
– Pa da se upoznamo onda, ja sam Sinusni Taoc – reče Sinusni Taoc i pruži ruku, međutim gospodin Sretić nezainteresovan za ljudske običaje nastavi da traži idiota, Sinusni Taoc tada pruži i drugu ruku. Gospodin Milan Sretić brzo stavi u desnu ruku Sinusnog Taoca nož a onda pogleda i vide nož u ruci Sinusnog Taoca pa pomisli „Evo crne smrti, ali umesto kose, gle, ona nož sada ima“, ispravljajući ovu škakljivu situaciju zameni nož kosom pa stade da beži od Sinusnog Taoca misleći da može da pobegne od činjenica, ali ga Sinusni Taoc stiže i reče mu:
– Ne možeš da pobegneš od činjenica
– Mogu, mogu – reče Milan Sretić i pobeže sa kontigentom primarnog bakra u Sevojno daleko od svih činjenica.
Ali gospodin Milan Sretić onda shvati da se ne može pobeći od činjenica i vide da ustvari on to nije pobegao od činjenica nego da su ga činjenice opkolile.
– Opkoljen sam – zavapi gospodin Milan Sretić. Onda opet dođe Sinusni Taoc a pod rukom vodi Mešalicu za Maler.
– Ovo je Mešalica za Maler – upoznaje Sinusni Taoc Milana Sretića sa prijateljicom – u nju ljudi ostavljaju svoje malere, možeš i ti da probaš ako hoćeš.
– Vrlo rado, ali trenutno sam opkoljen činjenicama – žali se gospodin Milan Sretić.
– Nikakav problem, povedi i njih – otvorenih je shvatanja Mešalica za Maler.
I krenu tako Milan Sretić i činjenice da se mešaju u Mešalici za Maler i u njoj upoznaju Gustava Malera pa mu sve traže autogram.
– Gospodine Maler, mi smo činjenice a činjenica je da su vaše kompozicije prosto savršene – oduševljeno upoznaju gospodina Malera sa činjenicom činjenice. Upoznavši se sa činjenicom da su njegove kompozicije prosto savršene, Gustav Maler se zaljubi u tu činjenicu i odluči da je oženi.
– Ja bih da te ženim – šeretski dobaci Gustav Maler činjenici, a ova se sve kikoće
– Ki ki ki – kikoće se činjenica – ma ti to samo tako kažeš – aludira činjenica na to da Gustav Maler ima usko poznavanje gramatike i da to ne zna da kaže na drugi način
– Ženio bih ja tebe – Gustav Maler dokazuje da je njegovo poznavanje gramatičkih pravila mnogo veće nego što se veruje i da gorenaveden predlog ume da izrazi i na drugi način. Opčinjena Malerovim širokim obrazovanjem činjenica zatrepta nekoliko puta, iskrica joj zaigra u oku i ona bespomoćno pade u Malerovo naručje
– Gustave! – činjenica zaneseno izgovara Malerovo ime
– Molim? – Maler misli da činjenica želi nešto da ga pita
– Gustave! – i dalje je zanesena činjenica
– Da, da, reci. – Maler postaje nestrpljiv
– Izmasiraj mi prepone molim te. – zamoli činjenica Malera za uslugu, što ovaj kao svaki ljubitelj atletike oduševljeno prihvati i počne da masira prepone. Kada izmasira sve prepone da znak činjenici da može da počne sa trkom. Činjenica pištoljem pripuca u vazduh i dade sebi znak da krene. Krene da preskače prvu, drugu, treću preponu, a onda shvati da ona to nije pucala u vazduh nego sebi u glavu, pa razočarano ispali još par metaka u vazduh, ali preskačući četvrtu prepreku shvati da je opet promašila vazduh i pogodila sebe u glavu. Onda stane, požali se svom suprugu Maleru, a Maler uzme pištolj pa hoće da vidi u čemu je problem pa pripuca u malog zeca koji je tuda skakutao pa shvati da nije pogodio zeca nego činjenicu u glavu. Oboje shvate da nešto nije u redu sa pištoljem pa odluče da ga bace u Dunav. I krenu oni tako ka Dunavu, kad tamo nije Dunav nego Duvan, veliko polje Duvana. Dunav ili Duvan, isti mu đavo, pa zavrljače pištolj u polje.
A u polju Duvana Edvard Kardelj je razmišljao o tehnokratskom otuđivanju rada od upravljanja sredstvima u društvenoj sredini a posebno je razmišljao o upravljanju sredstvima u oblasti proširene reprodukcije. Upravo tada njemu u naručje pade pištolj a posle pištolja njemu u naručje upade Ežen Jonesko i reče:
– Već duže vreme te gledam gde zamišljeno lutaš poljima duvana, pa dođoh da te priupitam da li je komunizmu potreban mozak?
– Gle ga ovaj Rumun! – iznervirano kliknu Edvard Kardelj – pa naravno da je potreban, mozak je svima potreban, sem recimo Miloradu Paviću ili na primer Canetu iz Partibrejkersa, ali sem njih dvojice mozak je nesumljivo svima potreban.
– Nije tačno, nije tačno – skakuće Eženi Jonesko po polju duvana od sreće što Edvard Kardelj nije u pravu, a onda se smiri i nameštajući kravatu reče – To nije tačno.
– To što si ti Rumun je korektno ali što si toliki Rumun, to bre uopšte nije u redu. – do jonosfere je ljut Kardelj – Kako to misliš nije tačno.
– Pa evo meni mozak nije potreban jer ja već imam mozak. Ha ha ha. I he he he.
– Kako ja da znam da ti imaš mozak.
– Pa evo, ja vodim izvesnu konverzaciju sa tobom, a kako bi molim te mogao da sklapam rečenice i odgovorim ti uopšte na to tvoje pitanje ako ja nemam mozak.
– Ne trebaju meni tu neki metafizički sofizmi meni treba dokaz
– A meni treba četiri kila projinog brašna
– Ti si idiot
Ču te reči gospodin Milan Sretić, koji je i dalje tražio idiota pa brzo dotrča do Joneska i reče:
– Eto našao sam te, našao – sav je radostan Milan Sretić ne verujući svojoj sreći.
– Ti ne veruješ svojoj sreći – uzvrati Ežen Jonesko – ti si loš čovek, tvoja sreća bi te mogla i napustiti ako joj ne ukažeš malo poveranja.
Zbuni se za trenutak gospodin Milan Sretić ali ubrzo shvati da to Jonesko samo hoće da ga zbuni.
– Mene si našao!
– A ti si mene našao. – odgovori Jonesko
– Baš lepo, našli ste se – konstatova Edvard Kardelj.
– Gle! Edvard Kardelj – trgnu se gospodin Milan Sretić prepoznavši druga iz detinjstva. – Pa de si ti Edvarde?
– Evo me ovde – na odstojanju je Kardelj.
– Zašto si na odstojanju – upita gospodin Milan Sretić prilazeći školskom drugu.
– Ma nisam ja na odstojanju, nego sam mnogo debeo, znaš, ugojio sam se.
– Ma nije to istina, nisi ti debeo, ti se mene stidiš, zato si na odstojanju.
Vidi kardelj da je uhvaćen u laži, pa ne zna šta će, pa odluči da posteriori tu laž pretvori u istinu. I pokušava on da pretvari laž u istinu, ne može da je pretvori, pokušava on pokušava, i na kraju je pretvori. Nije više laž nego istina.
-Eto, nije laž, debeo sam. –ponosno će Kardelj
– Nisi, nisi, ustvari, baš si mršav. Istrošio si se dok si pokušavao da pretvoriš laž u istinu. – dobacuje mu gospodin Milan Sretić
Razmišlja Kardelj – kada bi se svi trudili da govore istinu, u svetu ne bi bilo debelih ljudi. Logički tačno, naučno egzaktno – objavi Kardelj svoju teoriju u javnosti. U javnosti teorija bi dočekana sa velikim oduševljenjem kod svih sem kod Uroša Đurića i Dimitrija Vojinova koji su i dalje tvrdili da su jako pametni i bili sve deblji i deblji. Uroš Đurić se ugojio do krajnjih granica naučne fantastike pokušavajući da dokaže kako je on jedan veliki glumac što su svi s obzirom na njegovu impozantnu pojavu prihvatili. Međutim Uroš Đurić nije hteo da ga ljudi pamte po njegovoj pojavi već po njegovom umeću te tužan sede na kacu s kiselim kupusom i stade da razmišlja: – Mene ljudi pamte po mojoj pojavi a ne po umeću, a ja bi hteo da me pamte po mom umeću a ne po mojoj pojavi, kako je to moguće?
– Uroše ovo je svet pojava nije svet umeća, budi srećan što te ljudi pamte kao pojavu -reče Brundo, omaleni šnaucer koji je čuvao kacu sa kupusom.
– Ma šta ti znaš? – reče Uroš Đurić i šutnu omalenog šnaucera Brunda.
– Znam da je za tango potrebno dvoje, a za plesove ljudske duše još i više ljudi!
– I šta još znaš?
– Znam da postoje reči koje se mogu zapisati i pokreti koji se ne mogu ponoviti.
– A kako ti sve to znaš?
– Ja čuvam ovu kacu kupusa već deset godina, a da bi pravilno čuvao kacu kupusa treba uvek da budeš pored nje, zato me je gazda i vezao ovim užetom. Pošto ne mogu puno da se krećem i ne mogu da vidim neke stvari ja ih zamišljam i anliziram, a pored toga ova kaca kupusa ima u sebi
– Dobro, dobro, dosta – reče Uroš Đurić – ja ću da te zamenim, čuvaću ja kacu kupusa a ti se šetkaj gde hoćeš, samo imam dva uslova. Prvi uslov hoću platu od 1000 evra, a drugi uslov može i od 950.
Brundo prihvati uslove i krenu u svet ostavljajući Uroša Đurića vezanog za kacu kupusa.


About this entry