-         To je samo san, nikada ti se tako nešto lepo neće desiti – posle mu reče Dragan Lakićević.

-         Thank you – reče Milan Sretić, ali se u sebi sve mislio da kaže Spasiba, i dok se on tako mislio Dragan Lakićević iskoristi trenutak nepažnje i toliko jako udari Milana Sretića da mu razbi obe vilice.

Tu u ciglani je nekad ranije radilo šest ružnih banjalučanki, ali jedna bila toliko ružna da ih je ostalo pet.

-         Uzmi ti sad njega udari evo ovom ciglom – posavetova Milana Sretića druga ružna banjalučanka.

Gospodin Milan Sretić pruži ruku da uzme jednu ciglu ali umesto da uzme ciglu istetovira drugoj ružnoj banjalučanki Slovo Ljubve preko celih leđa. Dok se divio svom radu Dragan Lakićević mu se prikra s leđa i izvadi mu i žrtvova bubreg.

Gospodin Milan Sretić urnebesno nervozan, hitnu besno jednu ciglu ka Draganu Lakićeviću, ali bogovi su voleli Dragana Lakićevića te ta cigla pogodi treću banjalučanku u glavu.

-         Jao izvini ja sam gađao Dragana Lakićevića a ne tebe – izvinjavao se trećoj ružnoj banjalučanki gospodin Milan Sretić i dok se tako izvinjavao istetovirao joj je Nešu Leptira na levoj butki. Ali to problem beše jer treća ružna banjalučanka, Rebeka, nikako nije volela Nešu Leptira ona je volela grupu Ruž, te uze poveći čekić i rascopa glavu gospodinu Milanu Sretiću uz reči:

-         Čekić! Gospodine to što ti je razbilo glavu to je čekić!

¨Inteligentna devojka¨ pomisli Dragan Lakićević te poče da joj se udvara.

-         Dozvolite da primetim da imate jako snažne ruke – udvara se Dragan Lakićević.

-         Zaista, jao hvala, baš ste divni – zacrvene se Rebeka i uz elegantno emotivan potez zgloba razbi glavu i Draganu Lakićeviću.

-         Moram da primetim da imaš problem sa ispoljavanjem svojih osećanja – primeti Dragan Lakićević.

-         Da, jako dugo sam trenirala džudo – postide se Rebeka i otrča da podiže Đurđeve Stupove, ne bi li ostala u formi.

Podiže Rebeka Đurđeve Stupove, radi serije od po pedeset, kad primeti u obližnjem selu sajam kamiondžija i ode da vidi dal’ će joj se koji dopasti. I ne dopade se Rebeki ni jedan kamijondžija ali joj se dopade Musli s jogurtom koji se delio na sajmu, pa priđe Rebeka samopouzano Musliju s jogurtom pa kaže:

- Musli s jogurtom, ti se meni dopadaš i to je tako.

Vidi Musli s jogurtom nema vrdanja pa se ukoči od straha i zaradi velike pare kao živa skulptura. Prolaze ljudi pored njega pa kažu:

- Jao, jao vidi Muslija s jogurtom kako se ukočio od straha, nepomičan je kao da je neka skulptura, hajde da mu damo pare.

Od silnih para Musli s jogurtom iznajmi obezbeđenje da ga čuva od Rebeke. I čuva obezbeđenje tako Muslija s jogurtom, ne može da ga sačuva. Čuva ono tako, čuva i na kraju sačuva. Rebeka sportski prizna poraz ali obeća da će se osvetiti kada bude bila spremnija:

- Obećavam da ću se osvetiti kada budem bila spremnija – reče Rebeka te ode da ispliva deset dužina na velikom bazenu. Pliva ona tako, pliva, ne može da ispliva i na kraju ispliva. Oseti se Rebeka spremnom da savlada obezbeđenje Muslija sa jogurtom te ode nazad razmišljajući:

-         Osećam se spremnom da savladam obezbeđenje Muslija sa jogurtom – razmišlja Rebeka.

-         Stani –  reagova obezbeđenje na blisko Rebekino prisustvo, ali Rebeka džudo zahvatom čekićem jednom po jednom rascopa glavu.

¨Otkud ta ljubav prema čekiću kod Rebeke?¨- zamisli se Musli sa jogurtom pa reče:

-         Rebeka nemoj me ubiti, ja sam vla!

-         Da li je to razlog tvoje šarmatnosti? – upita Rebeka dok su joj suze natapale čekić.

Musli s jogurtom se nasmeja, sav se u osmeh pretvorio, pa povuče ručku koju je krio u plombiranoj šestici i otelotvori desetara Filipovskog pred Rebekom koji kao po komandi poče da dobuje rečima po Rebekinim osećanjima, štimujući njeno srce.

-         Rebeka, Musli s jogurtom je jedan jako privlačan vla. Ukoliko i dalje budeš tako gruba prema njemu njegova naklonost će uvenuti poput orhideja koje se ne zalivaju. Poklanjaj mu pažnju, ali i dopusti da njegova manijaklono-depresivna priroda nađe leka u trenucima samoće.

-         U pravu si – reče Rebeka, pa pope Musli s jogurtom na konja Cvetka i krenu da mu pokazuje lepote majke zemlje.

-         Vidiš Musli, ako mogu tako da te zovem, ovo je kivi, nalik je krompiru, ali meni je daleko ukusniji od krompira, oljuštiš ga, evo ovako, i pojedeš – pokazuje lepote Rebeka.

-  Ne razumem – odbrusi Musli s jogurtom poput Žerara Depardjea. – Zašto uopšte jesti kivi?

Ne zna Rebeka šta da mu kaže, vidi da se našla u nebranom grožđu, pa počne da bere grožđe, bere ona tako bere, ne može da nabere, i na kraju nabere. Ne zna sad Rebeka šta će sa tolikim grožđem pa se seti da ima puno gladne dece na ovom svetu, pa se zgrozi i brzo sve pojede da ne bi i ona bila jedno od njih. I ono stvarno, Rebeka više nije bila jedno od gladne dece pa je Crveni krst ponosno izašao u javnost sa pozitivnim bilansom u smanjivanju broja gladne dece u svetu. Pošto je već izašao u javnost ode Crveni krst na splav, tamo sretne Rebeku i videvši kako se ugojila od grožđa reče:

- Anoreksija i pedofilija imaju svojih prednosti, ali ja bih mesa malo – pa dohvati Rebeku i krene da je jede

- Šta bre to radiš? – zbunjeno upita Rebeka

- Jedem te bejbi – zadihano će Crveni krst

- Pa jel se tako jede!? – nasmeja se Rebeka i jednim više preciznim nego snažnim pokretom ruke razbije glavu Crvenom krstu koji videvši da je napravio budalu od sebe poče da se glupira, da skače i da priča glupe viceve.

- Jel znaš onaj kad cigan priča šta mu se desilo u prevozu?

-         Krste, vidim da si mi naklonjen, i da pokušavaš da osvojiš moju pažnju, ali moje srce pripada drugome – reče Rebeka setno gledajući u daljinu, a onda se okrene i vidi nema Crvenog Krsta. ¨Ma gde li je nestao?¨ – pita se Rebeka zavirujuću na najskrivenija mesta na splavu. Traži tako Rebeka traži, a Crveni krst se bio sakrivo u njenom naručju, pa se samo smeška i na Rebekina traganja odgovara:

-         Vruće! Vruće. E sad je stvarno vruće.

Vidi Rebeka vrućina, ne može da se diše koliko je vruće, pa skoči ona sa splava u vodu da se oladi malo. A u vodi Ivke, pliva kraul.

-         Šta radiš bre to Ivke? – iznenadi se Rebeka.

-         A, nije to ništa, mogu ja i unazad – reče Ivke pa stade da pliva leđno, toliko je snažno plivao unazad da je naposletku uspeo i vremensku osu da okrene i da je otera toliko daleko u prošlost da tamo nije bilo ni Rebeke, ni Muslija s jogurtom, ma ama baš nikog poznatog. Izađe Ivke iz vode i vidi nema nikog poznatog, ali nema nikog uopšte, nikog koga bi upitao gde je, pa Ivke reši da upita sam sebe.

-         Gde sam ja to? – upita Ivke.

-         Ivke, iscrpela te je voda, lezi odmori malo, pitanja ostavi za kasnije – odgovori Ivke i leže da se odmori. Odmara se Ivke, ne može da se odmori, odmara se on tako odmara, i na kraju se odmori. Ustade odmoran pa upita:

-         Gde sam ja to?

-         Oh, pa ti si u Vatikanu, zar ne vidiš? – upita ga Papa

-         Vidim, Vidim, al ne verujem – zbunjeno će Ivke

-         Nevernik!!!!! – ispusti Papa vrisak rezignacije te zapali prvu baklju, a za njim i ostali stanovnici Vatikana

-         Što palite baklje? – upita Ivke i upali svetlo, a Vatikanci nenavikli na snažnu električnu rasvetu ispustiše baklje i samozapališe se. Vidi Ivke svi Vatikanci gore, pomisli da je to neka igra pa skoči Papi u zagrljaj ne bi li se i on zapalio. Ali vraga, Ivke se još nije ni pošteno osušio od plivanja pa umesto da se zapali on ugasi Papu koji mu se stade zahvaljivati nudeći mu za uzvrat šta god poželi

-         Zahvaljujem ti se Ivke, nudim ti za uzvrat šta god poželiš – reče Papa

-         Hoću da mi izvedeš energiju stacionarnih stanja za vodonikov atom čiji potencijal zavisi samo od rastojanja elektrona od jezgra preko šredingerove jednačine – skromno će Ivke

-         A da ti kupim ja rakiju?

-         Može i tako.

-         Evo. Hoćeš li jabuku od 60 gradi ili šljivu od 45? – upita Papa

-         To su za mene nebitni podaci, ja pijem – reče Ivke i popi obe flaše naiskap. Od božanskog nektara Ivke dobi jake halucinacije u kojima ode čak i do oblaka, gde je pronašao Hrista, ali onako pijan Ivke pomisli da je to Hista pa popi sa njim još litar rakije. Hrist se onako slabotelesan tu brzo napio pa poče da davi svojim ljubavnim problemima.

-         Ivke, rekla mi je da stoku kao što sam ja može i na pijaci da kupi – plačljivo će Hrist

-         A ti? Šta si joj ti na to rekao? – zblajznut je Ivke

-         Nemaš ti te pare

- Evropa ti tu neće pomoći, tebi trebaju obloge od buđavog sira – savetuje prijatelja Goya.

Momenat nepažnje, treptaj kad mu vreme nije i dvojicu prijatelja sa leđa zaskoči Valkira i počne da mlatara rukama iznad glave, a Goya i Penicilinko je zabrinuto pitaju:

- Da li je kosmos kontinualan ili je možda diskontinualan?

- Ne znam ja to, ja služim da teram komarce – pragmatična je Valkira i dalje mlatarajući rukama.

- Ne, ne, ne, komarce ćeš tako samo uplašiti ali ne i oterati – Penicilinko će – komarce možeš oterati samo ako se tri puta dnevno mažeš Bašaidskim zejtinom.

Goya sluša ovaj razgovor i ne može da veruje, stoji stoički sa strane, puši, sluša i ama ništa ne može da veruje.

- Ne mogu da verujem – viknu najzad Goya.

- Ma veruj mi Goyo, Bašaidski zejtin – kaza Penicilinko, dignu palac uvis i stade da namiguje Goyi.

Goya nije poznavao konvencije nemuštog sporazumevanja i ovaj Penicilinkov gest je shvatio kao potez krajnje retardiranog čoveka, koji bi Bašaidski zejtin tražio visoko u krošnji drveća.

- Misliš Bašaidski zejtin se nalazi u krošnji drveća – lukavo razgovoru prilazi Goya.

- Ne, ne – znoji se Penicilinko od nervoze i od silnog znojenja dehidrira i umre. Utom tu prođe Penicilinkov brat Palačinko i zavapi

- Neprijatne li situacije, moj brat je dehidrirao. Srećom njegovo telo više ne postoji pa će troškovi za sahranu biti minimalni.

- Palačinko, Penicilinko je govorio nešto o Bašaidskom zejtinu i jako me je zainteresovao ali je nesrećnim slučajem nastradao. Znaš li ti o čemo je reč? – zainteresovano će Goya

Te reči izmamiše osmeh na Palačinkovom licu.

- Bašaidski zejtin! – osmehnu se Palačinko takođe pokazujući prstom naviše.

- Ha, dežavi! – uskliknu Goya i poče da trči uokolo lupajući šamare bezbrižnim prolaznicima. – A? Jeste videli? A? Dežavi? A?

Lupajući šamare Goya naiđe na eskurziju đaka iz Subotice.

- Goyo, Goyo – zavapiše deca

- Šta je bilo dečice? – obradova se Goya malenim proviđenjima.

- Šta ima novo? – rezignirano upitaše deca.

- Ko o čemu deca o nauci i umetnosti – nasmeja se Goya i poče deci da pripoveda o novinama u nauci – Nanotehnologija deco, to je novost, i ne samo to nego i upotreba hibrida u poljovrivredi.

Slušaju deca slušaju pa kažu: – Ne razumemo se mi Goyo u nauku ti nama pričaj bajke, bajke trebaju nama deci, pa i ostalim pokoljenjima su bajke dosta drage.

- Ah – uzdahnu Goya – ponekad se osećam kao Staljin – pa posla svu decu u vojnu školu.

- Ne, decu ne treba u vojsku deci treba pričati bajke – pobuni se Isak Samokovlija ovoj Goyinoj odluci.

- De si Isače, stari sisače! – oduševi se Goya starom prijatelju

- Kaže se sisaču – Goyina leksička nesmotrenost još više naljuti Isaka Samokovliju.

Goya nepogrešiv u oralnoj konverzaciji u par replika objasni Isaku da on zna da se kaže sisaču a ne sisače, ali da je rekao sisače da bi se rimovalo sa Isače. Bez obzira Isak Samokovlija, čovek od pera, nije se slagao da je legitimno ogrešiti se o pravopis samo zarad glupe šale. Goya se tu nije složio, već je smatrao da nema boljeg razloga da se neko ogreši o pravopis od toga. Ni time nije uspeo da ubedi Isaka Samokovliju u valjanost svojih razloga, ali su došli do kompromisnog zaključka da se ljudi razlikuju i da ono što je jednom dovoljan razlog ne mora da znači da je i onom drugom. Nakon što se pomiriše, stari prijatelji se zagrliše. Potom prošetaše promenadom ruku pod ruku, gde Isak primeti da Goya svoje ruke maže pomadom.

- Ti svoje ruke mažeš pomadom – primeti Isak Samokovlija

- Da, istina je, ali me to ne čini manjim muškarcem, naprotiv, još sam veći. – brani Goya svoju muškost.

- Dragi prijatelju, ja ne napadam tvoju muškost, samo konstatujem paradoks.

- Hoćeš da kažeš da je pomada paradoksalna – opet poče raspravu Goya tvrdeći da Isak dovodi u pitanje postojanje kompanija kao što su Nivea, Oriflame i druge, da time samo ispoljava svoju latentnu homosoksualnost i da bi trebalo da prestane to da radi. Isak je u toku rasprave non-stop pokazivao na svoj mač koji mu je visio o pojasu i govorio da dužina mača a priori dokazuje njegovu muškost i da bi Goyi, sa pomadom namazanim rukama, mač iskliznuo iz ruku i ostavio ga golorukim pred protovnikom. Goya je tvrdio da on nema protivnika i da Isakova hipotetika vodi apsurdu, međutim Isak se nije obazirao na Goyine replike već je nastavio da priča kako se jedino oružjem naša zemlja može odbraniti od tiranije. Goya, nervozan, izvadi Niveinu pomadu, dobro utrlja ruke njome, i ne obazirajući se na prozivke Isaka Samokovlije kako je način na koji Goya utrljava ruke sličan pranju donjeg veša lupi Isaku takvu šamarčinu da Isak reče: Le le, što me svrbi levi obraz. Goya mu je zatim slomio ruku i oteo mač koji je visio o opasaču, ali pošto su mu ruke bile namazane pomadom, mač mu je iskliznuo iz ruke i Isaku slučajno otsekao nogu. Isak je tada konstatovao da je bio u pravu, a samim tim da Goya nije bio u pravu, gde se Goya morao složiti a zatim ponudio Isaka da svoje rane namaže pomadom, što je Isak rado prihvatio. Goya se zatim nasmejao načinu na koji Isak razmazuje pomadu po telu konstatujući da Isak to radi ne kao muškarčina već kao prvoklasni peder. Isak se tu nije složio, naprotiv, smatrao je svoje pokrete snažnim, otsečnim, gotovo da mirišu na testosteron. Na ovu opasku se Goya grohotom nasmeja svrstavajući Isaka u dementne osobe jer pravi paralele između mirisa i pokreta, to bi možda moglo da prođe kod nekog drugog, ali ne i kod Goye, jer nema bolje osobe da govori o pokretu od njega. Goya je onda videvši da će rasprava potrajati pozvao Le Ju da ga zameni. Nakon što je utvrdio da su već prešli preko pravopisa i došli do načina na koji se pravilno maže pomada, Le Ja je smireno probao da poduči Isaka modernim tehnikama mazanja, ali pošto Isak nije hteo da sluša Le Ja je resko zapevao i stao na silu na utrljava pomadu po svom telu misleći da ako je Isak gluv onda mora da nije slep. Isak se nije složio što je Le Ja u svojim mislima upotrebio nužnost i da invaliditeti raznih delova tela nisu povezani. Le Ja se sa tim složio iako nije bio sasvim siguran kako je Isak mogao da pretpostavi tok njegovih misli, na šta je Isak rekao da on to ni ne može ali da ima jedan čovek koji to može i da se taj čovek zove Boban. Tu se javio problem oko utvrđivanja o kom Bobanu je reč. Le Ja je tvrdio da to može biti samo Boban iz Prijepolja dok je Isak govorio o nekom sasvim drugom Bobanu. Pošto dogovora oko Bobana nije moglo biti, pozvali su oba Bobana da dođu kako bi se nesporazum izgladio. Isakov Boban je živeo u Rakovici te mu je trebalo manje vremena da stigne dok je Le Jin Boban u momentu kada su ga nazvali bio u nekoj kafani na Kosovu te je njegov put malo potrajao. Kada je i on napokon stigao utvrdili su da se ustvari radi o istoj osobi pa su zamolili Bobana da pretpostavi tok njihovih misli, ali je Boban rekao da ne posluje sa pederima pa se okrenuo i otišao. I Isak i Le Ja su najzad složivši se, utvrdili da u njihovom međusobnom razmenjivanju pogleda nema ništa privlačnog, te da onda nije tačno da su oni pederi već intelektualci slobodnog duha. Najzad je i pao dogovor da je red da se nešto i popije, krenuše do kafane, ali Isak je bez noge sve nekako hramljao pa mu Le Ja iseče i drugu nogu ne bi li ga uravnotežio.

- Jel’ sad lakše Isače – upita Le Ja Isaka koji je puzio pored njega.

- Mnogo lakše, hvala, nego mi izgledaš nešto mnogo visok. – Le Ja je tu zaključio da Isak pati od kompleksa niže vrednosti i da je to loše, pa predloži Isaku da popiju nešto, jer će pod uticajem alkohola Isak dobiti njemu neophodna krila egoizma. Isak je negodovao tvrdeći da mu je draže da puzi po blatu nego da vija jarebice po nebu. Iz tog blata izroniše monasi sa Hilandara i potrčaše niz planinu. Le Ja i Isak ih upitaše kuda tako žure, na šta oni odgovoriše da žure u Pančevo na tradicionalni sabor monaha sa Hilandara i monaha sa Himalaja. Isak i Le Ja upitaše da li tamo ima nešto da se pije i pošto dobiše potvrdan odgovor pohitaše i oni put Pančeva. Istina, Isaka je bolela sveža rana ali mu je Le Ja posudio svoju kremu za ruke da se namaže. Videvši kako se Isak maže, monasi se prekrstiše optužujući Isaka za pedestriju i izvukoše mačeve koji su im bili o pojasu. Hitrim pokretom Le Ja svim monasima namaza ruke pomadom pa ovima poispadaše mačevi te posekoše jedni drugima noge. Le Ja tada shvati da je viši od običnog sveta i uobrazi se. Tako ne treba da radi jedan metasinkrista.

Le Ja je nežan

Le ja je nežan

Voli Goya

Biciklizam u radovima Gorana Stojanovića

Nikada nam na jeziku ne zaigraju adekvatno-prave reči u određenom trenutku, prave reči se pojavljuju kasnije kada ozareni njihovom genijalnošću možemo jedino da konstatujemo ¨Trebao sam to da kažem¨. Ali, kada je reč o biciklistima svaka reč je prava, svaki citat se perfektno uklapa, svaka misao zajedno sa biciklom strmoglavo juri po nizbrdici, svaka teška reč pravovremeno izbegava bankine morala – biciklizam to je misaoni hedonizam.
Goran Stojanović, pisac panonskih pastorala, svoje smele teze lako unosi u koren društva do-s-l-o-v-c-e poštujući staru biciklističku devizu: Smanji brzinu pri ulasku u krivinu. Kritičarima lako objašnjava u kom pravcu ide njegov slobodan stih, samo pokazivajući rukom, tamo braćo, tamo. U stvari najbolje je da sve primere damo iz samog života velikog biciklo-avanturiste Gorana Stojanovića – Goye.

Dok je gledao u jesen Goya najzad pomisli: ¨Kad nestane kikirikija nestane i zabave¨. Goya se okrenuo, njegove zenice su se pomerale levo-desno, na stolu je nepomično obitavao sok od breskve. Goyin pogled se ipak zaustavio na pakovanju winterfesh žvaka iz kojeg je pažljivo izvukao jednu (1) žvaku. Žvaće tako Goya žvaće, ne može da sažvaće, žvaće on i dalje, žvaće, muđutim nikako ne može da sažvaće. ¨Kako to da ne funkcioniše strukturalna disonanca¨ pomisli Goya i, o ne, ugleda skalper na stolu. Goyin pogled je skamenjen, skalper stoji na stolu. Goya više i nema misli, njegove misli su projektovane u jedan pogled, a u pogledu je skalper. Instiktivno se bacajući na pod nekako uspeva da izbegne trenutnu smrt. Čistunac kakav je, Goya se odmah seti da pod nije ribao pa ima skoro mesec dana, te da verovatno tu dole, pored samog poda verovatno i prašine ima. Da bi izbegao direktan dodir sa nečistoćom podiže lice, ah to lice, boje fasade narodne skupštine, patnja i odlučnost na jednom mestu. Egzistirajući u tom položaju neko vreme Goya zaključi da nisu svi položaji ugodni ljudskom telu, te se podiže na noge razgibavajući vrat, kada oseti da je zaista počeo sa ostvarivanjem svojih planova uze marker i sa liste precrta jutarnja gimnastika.
Glad je neminovna, nepredvidiva, verovatno bi velike pare zaradio čovek koji bi izmislio aparaturu koja bi znala kada će ko biti gladan. Na toj spravi bi moralo postojati dugme i par točkića koji bi pritiskom na to isto dugme iz takvog jednog aparata izbacili malog neuhranjenog crnca koji govori kada će ko biti gladan, eto na primer da je Goya imao takvu jednu aparaturu mogao bi pre dva (2) sata da pritisne to isto dugme i mali neuhranjeni crnac bi mu rekao: „Vi ćete biti gladni kroz tačno dva (2) sata“, što bi Goyi dalo dovoljno vremena da se pripremi za taj važan događaj. Ovako je Goya potpuno nesvestan situacije, nevino izvaljen na svoj krevet čitao Mihaila Bulgakova i baš na 401-oj stranici kada je hroničar Boba Kandalupski ogorčeno uzviknuo „Ama kakve laži, Antonida Porfirjevna“, osetio glad. Navikao na ovakve posete on se nije ni malo uplašio, samo je sklopio knjigu, nemarno zevnuo i zapalio cigaretu. „Sada osećam glad“ – stade da razmišnja – „a do pre minut, čitajući Bulgakova nisam ništa osećao, fiziološka potreba je opet pobedila duhovne vrednosti i to ovog puta na polju osećanja“ – konstatovao je Goya, a onda ugasio cigaretu, ustao, i iz frižidera izvukao krastavac light, paradajz light i parče svinjetine light. Pošto je sve to pojeo oduševljeno uze marker i sa liste precrta laki doručak.
Sledeća stvar na listi bila je vožnja bicikle (do dva (2) sata). Goran Stojanović je zavezao kacigu i krenuo. Nikada ne treba pitati kuda je biciklista krenuo, biciklista svoje staze pronalizi večno kontrirajući samom kretanju društva, a noću po huku sova. Prenoseći svoju težinu sa jedne na drugu nogu Goran Stojanović je ubzo dostigao željenu brzinu. Ne treba pitati kojim ulicama on to prolazi jer pri tim brzinama imena ulica su do te mere razvučena da njihovo izgovaranje baca sagovornika u san. Lica pri tim brzinama nasuprot, treba napomenuti, sva izgledaju razvučena u osmeh, tako Goran Stojanović primetivši veselost ljudi stade da porazgovara, razmeni mišljenja sa veselim ljudima. Kako je stao lica opet dobiše siv i tužnjikav izgled te Goran Stojanović razočaran opet zavesla svojim mišićavim nogama. Opet u punoj brzini počeše da ga pozdravljaju nasmejana lica, te Goran Stojanović opet stade i opet se razočara njihovim izgledom. U toj bezličnoj masi on ipak primeti jedno veselo lice – „ili peder ili prosto elegantan čovek“ – pomisli Goya, priđe tom čoveku i upita ga:
– Da li smatraš da su mobilni plastični toaleti najgori izum u istoriji čovečanstva?
– Molim? – uzvrati elegantni čovek, praveći grimase koje inače prave ljudi kada prvi put čuju o Šredingerovim jednačinama. – „Glup ili zatečen trenutnim stanjem“- pomisli Goya pa ponovi:
- Da li smatraš da su mobilni platični toaleti najgori izum u istoriji čovečanstva? Samo tražim tvoje mišljenje, koje možeš da iskažeš u vidu najprostije ekliptične rečenice.
- Ne razumem. – odgovori elegantni čovek, ne skidajući Šredingerovu grimasu sa svog lica. – „To što je glup bi još bilo u redu, da nije toliko glup“ – pomisli Goya, odustade od konverzacije, pope se na biciklu i nastavi vožnju.
Biciklisti redovno nailaze na nerazumevanje ostalih saučesnika u saobraćaju, naročito pešaka, jer pešak je u toku svoga kretanja zaokupljen problemima ili je u žurbi, i kao takav nespreman za konverzaciju. Konverzacija nije esencijalna za jednu solidnu vožnju biciklom ali tu vožnju može i te kako da upotpuni. Glavni problem konverzacije na liniji biciklista-pešak predstavlja saobraćajni hendikep pešaka i nemogućnost da izgovorene reči pri velikim brzinama otpor vazduha vrati besedniku u lice kako bi ovaj mogao da oseti sav njihov značaj i toplinu. Rešenje za biciklo-konverzaciju jeste jedino pronalazak biciklo-parnjaka i usklađivanje brzine sa njim. Goran Stojanović – Goya, izbirljiv kakav je, ima poteškoća pri pronalaženju biciklo-parnjaka, ali ovom prilikom ugleda sasvim pristojnog biciklistu kako daje znak rukom za skretanje iz Sarajevske u Miloša Pocerca i bravuroznim manevrom izbegava susret sa Fordom Focus. Goran Stojanović oduševljen brzinom eskivaže biciklo-saborca krenu za njim uz Miloša Pocerca. Na uglu Resavske i Miloša Pocerca Goya je morao da zakoči propuštajući ženu koja je vozila jugo 55 beogradske registracije ne poštujući zabranu korišćenja mobilnih telefona u toku vožnje. Ovaj zastoj je omogućio Goyinom biciklo-saborcu da odjezdi uz Pasterovu i na horizontu skrene u Deligradsku. Kada je doveslao do Deligradske Goya je razočaran ukočio kod ambasade ruske federacije izgubivši iz vida svog biciklo-parnjaka. On upita čuvara ambasade da li je video gde je skrenuo biciklista koji je pre nepun minut prošao tuda, na šta mu čuvar ambasade odgovori na postmodernističkom ruskom da ne veruje u nešto kao što su biciklisti i preporučio Goyi psihijatra. Goya videvši da sa čuvarem ambasade samo gubi vreme produži do saveza Srbije za umetničko ili sinhrono plivanje gde portira na ulazu upita isto, a portir senilno odgovori da je biciklo poslednji put vozio kada je imao dvanaest (12) godina i da ne veruje da se bicikle više uopšte i proizvode. Oslanjajući se na detektivske metode praćenja biciklista Goya zaključi da je njegov biciklo-parnjak ili skrenuo desno u Tiršovu ili produžio Deligradskom do Slavije. Pošto mu je Tiršova bolje zvučala, on skrenu desno ali posle par okreta pedala poče kiša kakvu ni stari ljudi ne pamte, a kako je kiša, naročito ovakav pljusak, prirodni neprijatelj biciklista Goya bi primoran da prelazeći u Krušedolsku svrati u restoran Savinac. Pošto je parkirao biciklu, Goya prvo tužno pogleda mokre ulice, jer znaš koliko Goya voli kišu, a onda pogleda u biciklu i shvati da dve njegove velike ljubavi nikako ne mogu da koegzistiraju. „Zašto“ – zavapi Goya – „zašto je čovek osuđen na takve žrtve, da li da sada svi stanemo zapanjeni Božjom ironijom mireći se sa sudbinom ili da jednostavno ponovo ugradim bandaše“. U tom trenutku Goyi priđe konobar i reče:
- Mislim da nije u redu što preskačete neke osnovne premise i pitanje da li verujete u Boga zamenjujete pitanjem da li verujete Bogu. Kao ateista ja mogu samo da vas upitam šta ćete da popijete a kao altruista videvši da se obraćate superiornom biću mogu da vas obradujem vešću da za onim stolom u ćošku sedi urednik Galaksije.
Goya oduševljen mudrošću i ljubaznošću konobara zatraži točeno crno pivo i produži do urednika Galaksije.
– Da li je slobodno? – upita Goya
– Da, izvolite – reče urednik Galaksije sklanjajući pogled sa blicove hronike.
– Ako dozvolite kritiku ja bih osudio tekst o paradi satanizma koji se u januaru pojavio na sajtu galaksije. Pri tom ne nameravam da gušim slobodu medija već samo protiv te slobode protestvujem, naime upotreba slogana tima Longhorns, sa Teksaškog Univerziteta kao vickaste paralele uz slike sumnjive originalnosti smatram samo kao trošenje papira. Znam ja da papir trpi sve. Suv i beo, kao prvi album Nirvane, dostojanstveno će istrpeti sve naše udarce ne pustivši ni suzu, osim ako ga ne bijemo pod sudoperom. Retko koji papir ostane beo. Kako je čovečanstvo sve brže tonulo u raskol i prljavštinu uvek je sa sobom vuklo papir. Ubrzani proces degeneracije počeo je pojavom indiga, da bi dostigao vrhunac današnjim skenerima, štampačima i virtualnim internet stranicama.
– Šta vi zapravo pokušavate da kažete?
– Ne da pokušavam nego i a priori govorim da ste jedan od direktnih krivaca skretanja ljudske pažnje ka političkim vodama.
– A ka čemu želite da skrenemo pažnju čitalaca, vanzemaljcima u Lajkovcu i njihovom prilagođavanju sredini, porastu broja huligana koji razbijaju poštanske sandućiće ili novom dizajnu paklice best light sa biografijom glavnog dizajnera. Vi, mladi gospodine ne razumete da su teorije zavere zlatna žica novinarstva, kvalitet proze nije bitan u našem poslu
– Da, svrha medija nikada nije bila eliminacija svetskih zala već želja da prihvatimo ta zla i naučimo da živimo sa njima – umeša se konobor donoseći oznojeno crno točeno pivo, i ovaj njegov citat ga u Goyinim očima prikaza kao još većeg mudraca.
Pivo je bilo ladno i Goya otpivši gutljaj dobi neverovatan poriv da poetski odredi tačan stepen hladnoće ovog piva. Bilo je to najhladnije pivo koje je Goya ikada osetio ali za trenutak zbunjen jezičkom galaksijom on tu hladnoću nije znao da opiše rečima zato upita:
– Šta je po vama hladnije veštičja sisa ili dupe kopača bunara?
– Između ta dva morao bi da odeberem dupe kopača bunara, ali po meni je još hladnija dobrodošlica zdravstvenih radnika – odgovori urednik Galaksije.
– Ne smemo ni da zapostavimo osmeh Isidore Bjelice – dodade konobar koji je ispostavilo se bio drevni alkoholičar i na ovaj način završi njihov besmisleni razgovor.
Ostavljen u tišini Goya se seti svog nesuđenog biciklo-parnjaka i tuga se prosu ispred njega po kafanskoj mušemi. Tuga jednog bicikliste može da se meri jedino sa otužnim načinom pripovedanja Karlosa Kastanede i u skladu sa tim Goya dobi jake halucinacije u kojima vide svog biciklo-parnjaka nagnutog nad identičnom kriglom piva u restoranu Mali Pariz u Birčaninovoj. Tresući halucinacije sa sebe, Goya ostavljajući do pola ispijenu kriglu piva, skoči do svoje bicikle podbode je mamuzama i kao tajfun se uputi ka Malom Parizu. Determisanost jednog bicikliste možemo da poredimo sa čeličnom voljom radnika Sartida, i kada se negde uputi ni najžešći pljusak, ni najveća žega ni saobraćajna policija ne mogu da zaustave ovakve junake. Ispred Malog Pariza vide svezan bicikl zelene boje sa glanc novim rogovima i Goyino srce zaigra po kiši kao Fred Aster. Ne oklevajući a biciklo-avanturisti nikada ne oklevaju, Goya utrča u restoran Mali Pariz, i sav zadihan upita svog biciklo-parnjaka:
– Šta znaš o saobraćaju? – biciklististička tajna šifra
– Član 40: Bicikl, bicikl sa motorom i motocikl u saobraćaju na putu mogu imati prikolicu sa dva točka priključenu tako da je obezbeđena stabilnost vozača. Ova prikolica ne sme biti šira od 0,8 m, i na zadnjoj levoj strani mora imati trouglasti katadiopter. – izdeklamova biciklista i njegovo lice se ozari
- Član 43: Bicikl i bicikl sa motorom, kad se kreću po biciklističkoj stazi, ne smeju se kretati brzinom većom od 40 km na čas – Goya dopuni ovo tajno predstavljanje i obojica se gromoglasno nasmejaše ovom članu zakona.
- Pa ja tebe ne poznajem sa samita biciklista – nakon što se smirio reče biciklista.
- Da se upoznamo onda, ja sam Goya – Goya reče svoje biciklističko ime.
- Rrastmund – uzvrati saborac svojim imenom – koji ćemo đir?
Đir, sleng biciklo-avanturista potiče od italijanske reči giro.
Ovakva biciklistička poznanstva utiču na globalne vremenske prilike te se vreme momentalno razvedri i sunce se ukaza na zapadu izvlačeći golubove, svrake i vrapce na ulice. Dvojica biciklo-avanturista zameniše zadimljene prostorije Malog Pariza za zelena prostranstva malog Kalemegdana. Rrastmund povede kolo biciklo-trijumfa u nove pobede do samog vrha ovog dela planete. Diveći se panomari Goya reče:
– Ne razumem kako ljudi mogu ovakve lepote da zamene urbanizacijom.
Rrastmund takođe zanesen prirodom, stojećki terajući svoj bicikl uz brdo nije čuo Goyu te Goya viknu:
– Ne razumem kako ljudi mogu ovakve lepote da zamene urbazacijom!
– Pazi šta vičeš – opomenu Rrastmund Goyu i on uvidevši svoju grešku zaista pripazi šta viče a vikao je, vikao snažno kao Eol deklamujući poemu večne ljubavi dvotočkaša.

Ali Ivana, ja sam u stvari hteo da ti kažem kako sam ja zaljubljen u Karnoov ciklus, kako sam jedne biciklističke noći pod Kalemegdanom, video srce na nebu, i kako sam tada pun ljubavi odgurnuo biciklu i otrčao do kuće. Dok sam trčao padalo mi je na pamet da bi biciklom brže stigao, ali ne, bilo je gotovo sa time jer ja sam video srce na nebu, srce kako ga deca crtaju. Kada sam utrčao u kuću odmah sam otvorio frižider i stao zadihan da razgledam stvari u njemu, bio je hladan ali meni je ta hladnoća prijala. Cimerka me je značajno pogledala i ja sam joj rekao:
– Nešto smrdi u ovom frižideru.
– Trebalo bi da ga otopimo i oribamo – uzvratila je cimerka i mi smo onda satima sedeli i gledali u frižider, skuvali smo sebi kafe i gledali u frižider, zapalili cigarete i gledali u frižider, sipali sok od breske u čaše i gledali u frižider. Frižider nije mogao da odoli vrelini naše ljubavi, ledena komora je počela da se topi i mi smo najzad mogli da otvorimo vrata ledene komore, posle godinu dana, posle par meseci mi smo najzad otvorili vrata ledene komore i u njoj smo našli četiri (4) kesice spanaća i šnicle.
Draga Ivana, ja sam tebi hteo da kažem još i da sam sutradan otišao do zavoda za transfuziju krvi, do tih kapitalističkih komaraca i uzeo 900 dinara iako mi je hemoglobin nizak. Isprva oni nisu hteli moju krv, kažu dečko hemoglobin ti je ispod granice, ali ja sam tada ustao i ispričao im kako sam video srce na nebu i kako sam našao četiri (4) kesice spanaća u frizu i obećao im da ću podići taj hemoglobin iznad granice. Kapitalistički komarci su se tada raznežili, uboli me, uzeli mi krv, isisali plazmu, vratili mi krv i dali mi 900 dinara.
Dok sam se vraćao kući na semaforu u Svetozara Markovića pored mene je stao Rrastmund na svojoj zelenoj bicikli, iza sebe je svezanu kao ponija vukao moju biciklu. Ćutao sam misleći da me neće primetiti, ali on je skrenuo pogled ka meni i, o prokleta neminovnosti, ugledao me. On je ćutao i ja sam ćutao, a onda je on upitao:
- Želiš li svoju biciklu nazad?
- Ne – rekao sam tiho i spustio glavu, a onda sam podigao glavu i odlučno rekao – Ne – jer bilo je gotovo sa time, ja sam video srce na nebu. Misleći da nisam bio dovoljno jasan ja sam se još i razdrao – Ne!!! – on je na to slegao ramenima i odveslao dalje na sledeće zeleno. Ovaj susret me je izdeprimirao i nekako klonulog duha došao sam do kuće. Eee, život, zar ti se ne učini ponekad dok ideš u Bor 2 da ti omiljeno polje na šahovskoj tabli i nije D7?
Seo sam na krevet a oko mene svi su stali moji tužni nokturnali. Otišao sam do kupatila da se umijem, da oteram biciklističke suze sa lica. Odvrnuo sam česmu i uzviknuo:
- Hajde beogradski vodovode, spusti sadržinu svojih cevi na moje lice.
- Nema vode – doviknula mi je cimerka iz sobe i koliko god ja odvrtao slavinu cimerka je bila u pravu.
Ne. Sećanja nisu rewriteable verbatim, pa ni snaga beogradskog vodovoda mi ne bi pomogla. Zar ti se ne učini ponekad, na klupicu kad sedneš i prvi dim cigarete povučeš da su ti misli prazne, prazne poput ovih kesa što mi se motaju svud po sobi. Šta sada? Da naučim da živim sa ostalim pešacima, prokletim pešacima, najčešćim žrtvama u šahovskim partijama – pomislio sam i neka vrtoglavica me spopade i stvari počeše da se razlivaju, prvo su se razlile mamine zelene zavese kapajući po radijatoru, rastapajući i sam radijator. Seo sam za svoj personalni računar i uronio prste u genius tastaturu, nemoćan da gledam kako se raspada moj krevet sa Prokletija, kako se kruni Jexin dušek na kome spavam, kako police nagrizaju moji diskovi. Probao sam da kucam, ali čak su i mrtvi tasteri pod mojim prstima pevali poemu dvotočkaša. Raspala se i moja stolica i pod se razlio i ja sam se sunovratio u stan na petom spratu. Ležeći nepokretan na komšijskom tepihu ugledao sam na zidu reprodukciju Edgara Dege “Čaša Apsinta“ i saznanje da Edgar Dega slikajući verovatno uopšte nije pomišljao na bicikliste me je vratilo u život.
- Pogledaj – skočio sam i rekao komšinici – kako ljudi i bez bicikle mogu živeti, a pogledaj kako se umor nastanio u mom telu, pogledaj lice i ove prazne oči, a onda pogledaj u programu šta se večeras na TV-u daje.
Komšinica me upitno pogledala
- Hoćete li da sednete? – upitala je
- Ne, hvala, ovako mi je udobnije – stoički sam odgovorio, ali su me ubrzo zabolele noge i ja sam seo pored komšinice na kauč.
- Nema večeras ništa zanimljivo na TV-u – rekla je, nasula viski u čaše i stavila ih na stakleni stočić ispred nas.
- Ne hvala, ne pijem – rekao sam ali sam bio žedan i već sledećeg trenutka degustirao piće.
- Pa zbog čega ste vi u stvari došli?
- Da se odmorim malo u vašim rukama – rekao sam i raširio ruke ka njoj.
- Prodajete nešto?
- Ne.
- A za koliko bi ste prodali tu košulju? Mislim da bi mom mužu bila ko salivena.
- 400 dinara.
- Nemam toliko novaca, a da vi možda ne skupljate potpise za neku peticiju?
- Ne.
- Ali evo, ja ću vam se svejedno potpisati na ovom parčetu papira.
- Hvala vam – rekao sam uzimajući papir – pa ja bi sada mogao i da krenem.
Vratio sam se kući ostavljajući komšinici moje misli o biciklizmu i bez epiloga instalirao Linux.

Voli Goya

Voli Goya